Karl Boš (27. avgust 1874 – 26. april 1940) bio je nemački hemičar i inženjer, i dobitnik Nobelove nagrade za hemiju.[2] On je bio pionir u polju industrijske hemije visokog pritiska i osnivač firme IG Farben, koja je svojevremeno bila najveća svetska hemijska kompanija.[3]
Karl Boš je pohađao Univerzitet u Lajpcigu, i tamo je studirao pod Johanesom Vislicenusom,[5] i stekao je doktorat 1898. godine za svoja istraživanja u oblasti organske hemije. Nakon toga je 1899. godine počeo da radi za BASF, u to vreme najveću nemačku firmu za proizvodnju hemikalija i boja. Od 1909 do 1913 on je transformisao Fric Haberov stoni model metoda za fiksiranje azota koristeći hemiju visokog pritiska putem Haber-Bošovog procesa za produkciju sintetičkog nitrata, proces koji ima bezbrojne industrijske primene za pravljenje mnogobrojnih industrijskih jedinjenja, robe široke potrošnje i komercijalnih proizvoda. Njegov primarni doprinos bio je širenje obima procesa, omogućavajući industrijsku proizvodnju ogromnih količina sintetičkog nitrata. Da bi to ostvario, morao je da izgradi postrojenje i opremu koja bi efikasno funkcionisala pod visokim pritiscima i temperaturama gasa.
Boš je isto tako bio odgovoran za pronalazak nekoliko praktičnih katalizatora, pored osmijuma i uranijuma koje je koristio Haber. To je značajno jer je osmijum bio veoma ograničen resurs, a uranijum veoma skup.[6]
Boš je dobio Simensov prsten 1924. za doprinos primenjenom istraživanju i podršku osnovnim istraživanjima. Godine 1931, dobio je Nobelovu nagradu za hemiju zajedno sa Fridrihom Bergiusom za uvođenje hemije visokog pritiska. Danas Haber-Bošov proces proizvodi 100 miliona tona azotnog đubriva svake godine.[7] Nakon nacističkog preuzimanja vlasti, Boš je bio jedan od industrijalaca izabranih za članstvo u Akademiji nemačkog pravaHansa Franka u oktobru 1933, gde je bio član Opšteg ekonomskog saveta (Generalrat der Wirtschaft). U decembru 1933, Boš je dobio ugovor za proširenje proizvodnje sintetičkog ulja, razvoj koji je bio od suštinskog značaja za buduće ratne planove Adolfa Hitlera.[8]
Boš se oženio Elsu Šilbah 1902. Karl i Elsa su imali sina i ćerku. Kao kritičar mnogih nacističkih politika, uključujući antisemitizam, Boš je postepeno razrešen svojih visokih položaja, te je pao u depresiju i alkoholizam.[4] Umro je u Hajdelbergu.
Nasleđe
Haber–Bošov proces danas troši više od jednog procenta ljudske proizvodnje energije i odgovoran je za ishranu otprilike jedne trećine populacije.[9] U proseku, polovina azota u ljudskom telu dolazi iz sintetički fiksiranih izvora, proizvod Haber-Bošove biljke.[10] Boš je bio vatreni kolekcionar insekata, minerala i dragulja. Njegovi prikupljeni meteoriti i drugi uzorci minerala pozajmljeni su Univerzitetu Jejl, a na kraju ih je kupio Smitsonijan.[11][12] On je bio astronom amater sa dobro opremljenom privatnom opservatorijom. U njegovu čast je nazvan asteroid7414 Boš.[13]
Karl Boš, zajedno sa Fricom Haberom, proglašeni su za najuticajnije hemijske inženjere svih vremena od strane članova Instituta hemijskih inženjera.[14]
Boš je takođe osvojio brojne nagrade, uključujući počasni doktorat Univerziteta u Karlsrueu (1918), Libigovu Memorijalnu medalju Udruženja nemačkih hemičara zajedno sa Bunzenovom medaljom Nemačkog Bunzenovog društva, Simensovim prstenom i Zlatnom Grašofovom memorijalnom medaljom VDI. Godine 1931, dobio je Nobelovu nagradu za hemiju za doprinos pronalasku hemijskih metoda visokog pritiska.[19] On je dobio i Eksnerovu medalju od Austrijskog trgovinskog udruženja i Memorijalnu medalju Karla Luega. Boš je takođe bio u član u raznim nemačkim i stranim naučnim akademijama i bio je predsedavajući Društva Kajzer Vilhelm, čiji je predsednik postao 1937.[20]
^Klee, Ernst (2007). Das Personenlexikon zum Dritten Reich. Wer war was vor und nach 1945. Frankfurt-am-Main: Fischer-Taschenbuch-Verlag. стр. 66—67. ISBN978-3-596-16048-8.
^Smil, Vaclav (2001). Enriching the earth. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. OCLC61678151.
^Appl, M. (1982). „The Haber–Bosch Process and the Development of Chemical Engineering”. A Century of Chemical Engineering. New York: Plenum Press. стр. 29—54. ISBN978-0-306-40895-3.
Thomas Hager (2008). The Alchemy of Air: A Jewish Genius, a Doomed Tycoon, and the Scientific Discovery That Fed the World but Fueled the Rise of Hitler. ISBN978-0-307-35178-4.
Smil, Vaclav (2004). Enriching the Earth: Fritz Haber, Carl Bosch, and the Transformation of World Food Production (1st изд.). Cambridge, MA: MIT. ISBN9780262693134.
