Манфред Ајген

Манфред Ајген
Манфред Ајген, 1996.
Лични подаци
Датум рођења	(1927-05-09)9. мај 1927.
Место рођења	Бохум,  Немачка
Датум смрти	6. фебруар 2019.(2019-02-06) (91 год.)
Место смрти	Гетинген, Немачка
Образовање	Универзитет у Гетингену
Научни рад
Поље	биофизичка хемија
Институција	Институт Макс Планков
Награде	Нобелова награда за хемију (1967)

Краљица Холандије Беатрикс, са Нобеловцима, међу којима је и Манфред Ајген

Манфред Ајген (9. мај 1927 — 6. фебруар 2019) био је немачки биофизичар који је 1967. године добио Нобелову награду за хемију^[1] за рад на мерењу брзих хемијских реакција.^[2]

Ајгеново истраживање помогло је у решавању великих проблема у физичкој хемији и помогло је у разумевању хемијских процеса који се јављају у живим организмима.

У каснијим годинама, истраживао је биохемијске корене живота и еволуције. Радио је на инсталирању мултидисциплинарног програма на Институту Макс Планк за проучавање основа живота на молекуларном нивоу. Његов рад је поздрављен због стварања нове научне и технолошке дисциплине: еволуционарна биотехнологија.^[3]

Образовање и младост

Ајген је рођен 9. маја 1927. у Бохуму,^{[4] [5]} као син Хедвиге (Фелд) и Ернста Ајгена, камерног музичара.^{[тражи се извор]} Као дете развио је дубоку страст према музици и студирао је клавир.^[6]

Други светски рат прекинуо је његово формално образовање. Са петнаест година позван је на службу у немачку противавионску јединицу. Совјети су га заробили пред крај рата. Успео је да побегне (касније је рекао да је бежање било релативно лако),^[6] и препешачио стотине километара преко поражене Немачке, стигавши у Гетинген 1945. године. Недостајала му је потребна документација за пријем на универзитет,^[7] али је примљен након што је своје знање показао на испиту. Ушао је у прву послератну наставу на универзитету.

Ајген је желео да студира физику, али пошто су повратници који су претходно били уписани добили приоритет, уписао се на геофизику. Стекао је основну диплому и уписао постдипломске студије природних наука. Један од његових саветника био је Вернер Хајзенберг, запажени заговорник принципа неодређености.^[6] Докторирао је 1951. године.

Каријера и истраживање

Ајген је докторирао на Универзитету у Гетингену 1951. под надзором Арнолда Ојкена. Године 1964. представио је резултате свог истраживања на састанку Фарадејевог друштва у Лондону. Његова открића су први пут показала да је могуће одредити брзине хемијских реакција које су се дешавале у временским интервалима кратким попут наносекунде.

Почев од 1953. године, Ајген је радио на Институту за физичку хемију Макс Планк у Гетингену, поставши директор 1964. године и придружио га је Макс Планк Институту за спектроскопију да би формирао Макс Планк Институт за биофизичку хемију. Био је почасни професор Технолошког универзитета у Брауншвајгу. Од 1982. до 1993. године, Ајген је био председник Немачке националне фондације за заслуге. Ајген је био члан одбора спонзора Билтена атомских научника.^{[8] [9]}

1967. године Ајген је, заједно са Роналдом Џорџом Рејфорд Норишом^[10] и Џорџом Портером,^[11] добио Нобелову награду за хемију, за своје студије изузетно брзих хемијских реакција изазваних као одговор на врло кратке импулсе енергије.

Поред тога, Ајгеново име повезано је са теоријом квази-врста, прагом грешке, катастрофом грешке, Ајгеновим парадоксом и хемијским хиперциклусом, цикличним повезивањем реакционих циклуса као објашњењем самоорганизације абиогенезе, које је описао са Петером Шустером 1977.^{[12] [13] [14]}

Ајген је основао две компаније за биотехнологију, Евотек и Дирево.^[15]

Ајген је 1981. године постао један од оснивача Светског културног савета.^[16]

Био је члан Папске академије наука иако је био атеиста.^[17] Умро је 6. фебруара 2019. у 91. години.^{[18] [19] [20] [21]}

Лични живот

Ајген је био ожењен са Елфридом Милер.^[22] Имали су двоје деце, дечака и девојчицу. Касније се оженио са Рутхилдом Винклер-Осватич, дугогодишњом научном сарадницом.^[6]

Почасти и награде

Ајген је за своја истраживања освојио бројне награде, укључујући следеће:

• Награда Ото Хан (1962)^[23]
• Нобелова награда за хемију (1967), дели са Роналдом Џорџом Рајфорд Норишом и Џорџом Портером, за свој рад на кинети екстремно брзих хемијских реакција са методама релаксације^[24]
• Члан Совјетске академије наука (данас Руске академије наука) (1976) ^[25]
• Изабран за страног члана Краљевског друштва 1973.
• Орден за заслуге (Плави Макс) (1973)^[26]
• Награда за предавање Фарадеј од Краљевског друштва за хемију 1977. године
• Аустријски орден за науку и уметност^[27]
• Државна награда за науку Доње Саксоније (1980)^[28]
• Награда Пол Ерлих и Лудвиг Дармштетер (1992)
• Хелмхолцова медаља (Берлин-Бранденбург Академија наука и хуманости, 1994)
• Награда за истраживање Макс Планк (1994), заједно са Рудолфом Риглером из Каролинска института^[29]
• Почасни члан Универзитета Рур у Бохуму (2001)^[30]
• Награда за животно дело Института за хуману вирусологију у Балтимору (2005)
• Медаља Вилхелм Екснер (2011)^[31]

Почасни докторати

Добио је 15 почасних доктората.^[32]

Референце

1. Weisskopf, V. F.; Eyring, H.; Eyring, E. M. (1967), „Nobel Prizes: 4 named for international award (Hans Bethe, Manfred Eigen, R.G. Norrish, George Porter)”, Science (објављено 10. 11. 1967), 158 (3802): 745—8, Bibcode:1967Sci...158..745W, PMID 4860395, doi:10.1126/science.158.3802.745 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
2. Winkler-Oswatitsch, R. (1987), „Manfred Eigen. Scientist and musician”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 109—15, PMID 3300805, doi:10.1016/0301-4622(87)80015-7 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. Weil, Martin (12. 2. 2019). „Obituaries: Manfred Eigen”. The Boston Globe. Приступљено 12. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. „Manfred Eigen Festschrift: special issue dedicated to Professor Manfred Eigen on the occasion of his 60th birthday”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 101—390, 1987, PMID 3300802 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. Schlögl, R. W. (1997), „To Manfred Eigen on his 70th birthday”, Biophys. Chem. (објављено 30. 6. 1997), 66 (2–3): 71—3, PMID 17029872, doi:10.1016/S0301-4622(97)00075-6 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
6. Weil, Martin (12. 2. 2019). „Obituaries: Manfred Eigen”. The Boston Globe. Приступљено 12. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
7. Czikszentmihalyi 2013, стр. 54
8. „List of publications by Manfred Eigen”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 103—8, 1987, PMID 3300804, doi:10.1016/0301-4622(87)80014-5 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
9. „Curriculum vitae of Manfred Eigen”, Biophys. Chem. (објављено 9. 5. 1987), 26 (2–3): 102, 1987, PMID 3300803, doi:10.1016/0301-4622(87)80013-3 CS1 одржавање: Формат датума (веза)
10. Dainton, F.; Thrush, B. A. (1981). „Ronald George Wreyford Norrish. 9 November 1897-7 June 1978”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 27: 379—424. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1981.0016. 
11. Fleming, G. R.; Phillips, D. (2004). „George Porter KT OM, Lord Porter of Luddenham. 6 December 1920 - 31 August 2002: Elected F.R.S. 1960”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 50: 257—283. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.2004.0017 . 
12. Eigen & Schuster (1977) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part A: Emergence of the Hypercycle Архивирано на сајту Wayback Machine (17. октобар 2020). Naturwissenschaften Vol. 64, pp. 541–565.
13. Eigen & Schuster (1978) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part B: The Abstract Hypercycle Архивирано 3 март 2016 на сајту Wayback Machine. Naturwissenschaften Vol. 65, pp. 7–41.
14. Eigen & Schuster (1978) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part C: The Realistic Hypercycle Архивирано 16 јун 2016 на сајту Wayback Machine. Naturwissenschaften Vol. 65, pp. 341–369.
15. Jackle H; Rotte C; Gruss P (2017). „Manfred Eigen: the realization of his vision of Biophysical Chemistry”. European Biophysics Journal: Ebj. 47 (4): 319—323. PMC 5982432 . PMID 29230510. doi:10.1007/s00249-017-1266-y. 
16. „About Us”. World Cultural Council. Приступљено 8. 11. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
17. „HKHPE 03 02”. www.hanskrause.de. Приступљено 9. 4. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
18. „Manfred Eigen, 1967 Nobel Chemistry Laureate, Dies at 91”. The New York Times. 7. 2. 2019. Архивирано из оригинала 9. 2. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
19. Merlot, Julia (7. 2. 2019). „Der Bezwinger des Unmessbaren”. Der Spiegel (на језику: немачки). Hamburg. Приступљено 7. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
20. „Göttingen Nobel Laureate Manfred Eigen has died”. The Max Planck Institute for Biophysical Chemistry. Göttingen. 7. 2. 2019. Архивирано из оригинала 12. 12. 2021. г. Приступљено 7. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
21. Lindinger, Manfred (7. 2. 2019). „Die Klaviatur des Lebens”. Frankfurter Allgemeine Zeitung (на језику: немачки). Приступљено 9. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
22. „Eigen – Biographical”. NobelPrize.org. Nobel Media AB. 2019. Приступљено 7. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
23. „Manfred Eigen”. www.mpibpc.mpg.de. Архивирано из оригинала 25. 03. 2019. г. Приступљено 8. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
24. „The Nobel Prize in Chemistry 1967 – Nobelprize.org”. Приступљено 2. 4. 2013. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
25. „Manfred Eigen”. www.pas.va. Архивирано из оригинала 29. 06. 2019. г. Приступљено 08. 04. 2021. 
26. „Pour le Mérite: Manfred Eigen” (PDF). www.orden-pourlemerite.de. 2019. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 02. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
27. „Academy of Europe: Eigen Manfred”. www.ae-info.org. 
28. „Der Niedersächsische Staatspreis”. Portal Niedersachsen. 2019. Архивирано из оригинала 13. 9. 2019. г. Приступљено 7. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
29. Brünjes, Angela (5. 12. 2014). „Manfred Eigen erhielt 1967 den Nobelpreis für Chemie”. Göttinger Tageblatt (на језику: немачки). Приступљено 7. 2. 2019. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
30. „Vita”. www.mpibpc.mpg.de. Архивирано из оригинала 21. 09. 2020. г. Приступљено 08. 04. 2021. 
31. Editor, ÖGV. (2015). Wilhelm Exner Medal. Austrian Trade Association. ÖGV. Austria.
32. Rotte, Carmen (7. 2. 2019). „Göttingen Nobel Laureate Manfred Eigen has died”. mpibpc.mpg.de. Munich: Max-Planck-Gesellschaft. Архивирано из оригинала 12. 12. 2021. г. Приступљено 18. 4. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Литература

• Czikszentmihalyi, Mihaly (2013). Creativity: The psychology of discovery and invention. Harper Perennial. 

Библиографија

• Eigen, Manfred (2013). From strange simplicity to complex familiarity : a treatise on matter, information, life and thought. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-857021-9. OCLC 867631103. 
• Eigen, Manfred (1971). „Selforganization of matter and the evolution of biological macromolecules”. Die Naturwissenschaften. Springer Science and Business Media LLC. 58 (10): 465—523. ISSN 0028-1042. doi:10.1007/bf00623322. 
• Eigen, Manfred (1993). Laws of the game : how the principles of nature govern chance. Princeton, N.J: Princeton University Press. ISBN 0-691-02566-5. OCLC 25787606. 
• Manfred Eigen tells his life story at Web of Stories (video)
• Interview with Manfred Eigen by Harry Kroto, NL Freeview video provided by the Vega Science Trust.
• "Falls ein Gott die Naturgesetze erschuf, so erschuf er auch das Leben durch Evolution" (in German) Interview with Manfred Eigen from 2004, Archive

Додатна литература

Некролози

• Slotnik, Daniel E. (14. 2. 2019). „Nobel winner put a clock to chemicals”. Honolulu Star-Advertiser. Honolulu. стр. B6. Приступљено 20. 5. 2020 — преко Newspapers.com. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Weil, Martin (12. 2. 2019). „Manfred Eigen, 91, shared '67 Nobel Prize in chemistry”. The Boston Globe. Boston. стр. C9. Приступљено 20. 5. 2020 — преко Newspapers.com. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• "The institute congratulates Manfred Eigen on his 90th birthday!" Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2020) at mpibpc.mpg.de
• Manfred Eigen – Early childhood recollections about music на сајту YouTube