Томас Линдал

Томас Линдал
Томас Линдал у Краљевској шведској академији наука (2015)
Лични подаци
Датум рођења	(1938-01-28)28. јануар 1938. (86 год.)
Место рођења	Стокхолм, Шведска
Образовање	Универзитет у Хајделбергу
Научни рад
Поље	Поправка ДНК[1]
Институција	Универзитет Принстон
Награде	Чланство у краљевством друштву (1988) Коплијева медаља (2010) Нобелова награда за хемију (2015)
Званични веб-сајт
crick.ac.uk/research/a-z-researchers/emeritus-scientists/tomas-lindahl/liu.se/medarbetare/tomli13

Томас Роберт Линдал (28. јануар 1938), шведски је научник. Специјализирао се у истраживању рака.^{[2][3][4][5][6][7][8][9][10]} Године 2015. добио је Нобелову награду за хемију заједно са америчким хемичарем Полом Л. Модричем и турским хемичаром Азизом Санчаром за механичка проучавања поправке ДНК.^{[11][12][13][14]}.

Образовање

Томас Линдал је рођен у месту Кунгсхолмену у Шведској од oца Фолке Роберта Линдахла и мајке Етел Хулде Хултберг.^[15] Добио је титулу доктора филозофије 1967. године, а доктор медицине (данска и норвешка диплома) постао је 1970. године дипломирајући на Институту Каролинска у Стокхолму.^[16]

Каријера и истраживање

Након што је стекао истраживачки докторат, Линдахл је радио постдокторско истраживање на Универзитету Принстон и Универзитету Рокфелер.^[17] Био је професор медицинске хемије на Универзитету у Гетеборгу у периоду од 1978. године до 1982. године.^[17] Након пресељења у Уједињено Краљевство придружио се 1981. године, као истраживач, у Империјалном фонду за истраживање рака (данас Cancer Research UK) Од 1986. године до 2005. године био је први директор лабораторије Клара Хал у Великој Британији за истраживање рака у Хертфордширу, који је од 2015. године део Института Френсис Крик.^[18] Тамо је наставио да истражује до 2009. године. Допринео је многим радовима о поправци ДНК и генетици рака.^{[19][20][21][22][23][24][25][26][27]}

Награде и почасти

Линдал је, 1974. године, изабран у Чланство у Европској организацији за молекуларну биологију и, 1988. године међу чланове Краљевског друштва, а његова потврда о избору гласи: Др. Томас Линдал је познат по својим доприносима разумевању поправке ДНА на молекуларном нивоу у ћелијама бактерија и сисара. Он је први изоловао ДНК лигализу сисара и успео да опише потпуно неочекивану групу ДНК гликозилаза као медијаторе поправке ексцизијом ДНК. Такође је открио јединствену класу ензима у ћелијама сисара, наиме метилтрансферазу, којa посредујe адаптивни одговор на алкилацију ДНК и показао је да експресију ових ензима регулише ада ген. Недавно је разјаснио молекуларни дефект у Блумовов синдрому [sic] који представља недостатак ДНК лигазе. Осим што пружа дубок увид у природу процеса поправке ДНК, његов веома важан допринос обећава да ће олакшати дизајн селективнијих хемотерапеутских лекова за лечење рака. Линдал је такође дао низ значајних доприноса разумевању механизма трансформације на нивоу ДНК Б-ћелије од Епштајн-Баровог вируса. Најзначајнији од њих био је први опис појаве у лимфопоеза затвореног кружног дуплекс вирусне ДНК.^[28][29][30]

Поделио је Нобелову награду за хемију 2015. године.^[12] Шведска академија је напоменула да је 'Нобелова награда за хемију за 2015. годину додељена заједно Томасу Линдалу, Полу Модричу и Азизу Санкару за механичке студије поправке ДНК'.

Референце

1. Lindahl, Tomas (2013). „My Journey to DNA Repair”. Genomics, Proteomics & Bioinformatics. 11 (1): 2—7. ISSN 1672-0229. PMC 4357663 . PMID 23453014. doi:10.1016/j.gpb.2012.12.001. 
2. Gerken, T. is; Girard, C. A.; Tung, Y. -C. L.; Webby, C. J.; Saudek, V.; Hewitson, K. S.; Yeo, G. S. H.; McDonough, M. A.; Cunliffe, S.; McNeill, L. A.; Galvanovskis, J.; Rorsman, P.; Robins, P.; Prieur, X.; Coll, A. P.; Ma, M.; Jovanovic, Z.; Farooqi, I. S.; Sedgwick, B.; Barroso, I.; Lindahl, T.; Ponting, C. P.; Ashcroft, F. M.; O'Rahilly, S.; Schofield, C. J. (2007). „The Obesity-Associated FTO Gene Encodes a 2-Oxoglutarate-Dependent Nucleic Acid Demethylase”. Science. 318 (5855): 1469—1472. PMC 2668859 . PMID 17991826. doi:10.1126/science.1151710. 
3. „Author's profile”. Scopus. 
4. Lindahl, T. (1993). „Instability and decay of the primary structure of DNA”. Nature. 362 (6422): 709—15. PMID 8469282. doi:10.1038/362709a0. 
5. Wood, R. D. (2001). „Human DNA Repair Genes”. Science. 291 (5507): 1284—9. PMID 11181991. doi:10.1126/science.1056154. 
6. Satoh, M. S.; Lindahl, T. (1992). „Role of poly(ADP-ribose) formation in DNA repair”. Nature. 356 (6367): 356. doi:10.1038/356356a0. 
7. Trewick, S. C.; Henshaw, T. F.; Hausinger, R. P.; Lindahl, T; Sedgwick, B (2002). „Oxidative demethylation by Escherichia coli AlkB directly reverts DNA base damage”. Nature. 419 (6903): 174—8. PMID 12226667. doi:10.1038/nature00908. 
8. Barnes, D. E.; Lindahl, T (2004). „Repair and genetic consequences of endogenous DNA base damage in mammalian cells”. Annual Review of Genetics. 38: 445—76. PMID 15568983. doi:10.1146/annurev.genet.38.072902.092448. 
9. Yang, Y. G.; Lindahl, T; Barnes, D. E. (2007). „Trex1 exonuclease degrades ssDNA to prevent chronic checkpoint activation and autoimmune disease”. Cell. 131 (5): 873—86. PMID 18045533. doi:10.1016/j.cell.2007.10.017. 
10. Crow, Y. J.; Hayward, B. E.; Parmar, R; Robins, P; Leitch, A; Ali, M; Black, D. N.; Van Bokhoven, H; Brunner, H. G.; Hamel, B. C.; Corry, P. C.; Cowan, F. M.; Frints, S. G.; Klepper, J; Livingston, J. H.; Lynch, S. A.; Massey, R. F.; Meritet, J. F.; Michaud, J. L.; Ponsot, G; Voit, T; Lebon, P; Bonthron, D. T.; Jackson, A. P.; Barnes, D. E.; Lindahl, T (2006). „Mutations in the gene encoding the 3'-5' DNA exonuclease TREX1 cause Aicardi-Goutières syndrome at the AGS1 locus”. Nature Genetics. 38 (8): 917—20. PMID 16845398. doi:10.1038/ng1845. 
11. Tomas Lindahl - Nobel Prize in Chemistry 2015 на сајту Vimeo
12. Broad, William J. (2015-10-07). „Nobel Prize in Chemistry Awarded to Tomas Lindahl, Paul Modrich and Aziz Sancar for DNA Studies”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 2015-10-07. 
13. Staff (7. 10. 2015). „THE NOBEL PRIZE IN CHEMISTRY 2015 – DNA repair – providing chemical stability for life” (PDF). Nobel Prize. Приступљено 2015-10-07. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
14. Cressey, Daniel (2015). „DNA repair sleuths win chemistry Nobel: Tomas Lindahl, Paul Modrich and Aziz Sancar share 2015 prize”. Nature. 526 (7573): 307—8. ISSN 1476-4687. PMID 26469021. doi:10.1038/nature.2015.18515 . 
15. Sweden, Indexed Birth Records, 1860–1941
16. Lindahl, Tomas (1967). On the structure and stability of nucleic acids in solution. Stockholm. 
17. „Cancer Research UK Grants & Research – Tomas Lindahl”. Архивирано из оригинала 23. 05. 2008. г. Приступљено 2008-11-10. 
18. "4 ways that Tomas Lindahl’s Nobel Prize for Chemistry revolutionised cancer research" Архивирано на сајту Wayback Machine (8. октобар 2015), by Emma Smith, CRUK Science blog, 7 October 2015
19. Gerken, T. is; Girard, C. A.; Tung, Y. -C. L.; Webby, C. J.; Saudek, V.; Hewitson, K. S.; Yeo, G. S. H.; McDonough, M. A.; Cunliffe, S.; McNeill, L. A.; Galvanovskis, J.; Rorsman, P.; Robins, P.; Prieur, X.; Coll, A. P.; Ma, M.; Jovanovic, Z.; Farooqi, I. S.; Sedgwick, B.; Barroso, I.; Lindahl, T.; Ponting, C. P.; Ashcroft, F. M.; O'Rahilly, S.; Schofield, C. J. (2008). „The Obesity-Associated FTO Gene Encodes a 2-Oxoglutarate-Dependent Nucleic Acid Demethylase”. Science. 318 (5855): 1469—1472. Bibcode:2007Sci...318.1469G. PMC 2668859 . PMID 17991826. doi:10.1126/science.1151710. 
20. Шаблон:Scopus
21. Lindahl, T. (1993). „Instability and decay of the primary structure of DNA”. Nature. 362 (6422): 709—15. Bibcode:1993Natur.362..709L. PMID 8469282. S2CID 4283694. doi:10.1038/362709a0. 
22. Wood, R. D. (2001). „Human DNA Repair Genes”. Science. 291 (5507): 1284—9. Bibcode:2001Sci...291.1284W. PMID 11181991. doi:10.1126/science.1056154 . 
23. Satoh, M. S.; Lindahl, T. (1992). „Role of poly(ADP-ribose) formation in DNA repair”. Nature. 356 (6367): 356—8. Bibcode:1992Natur.356..356S. PMID 1549180. S2CID 4364270. doi:10.1038/356356a0. 
24. Trewick, S. C.; Henshaw, T. F.; Hausinger, R. P.; Lindahl, T; Sedgwick, B (2002). „Oxidative demethylation by Escherichia coli AlkB directly reverts DNA base damage”. Nature. 419 (6903): 174—8. Bibcode:2002Natur.419..174T. PMID 12226667. S2CID 4324333. doi:10.1038/nature00908. 
25. Barnes, D. E.; Lindahl, T (2004). „Repair and genetic consequences of endogenous DNA base damage in mammalian cells”. Annual Review of Genetics. 38: 445—76. PMID 15568983. doi:10.1146/annurev.genet.38.072902.092448 . 
26. Yang, Y. G.; Lindahl, T; Barnes, D. E. (2007). „Trex1 exonuclease degrades ssDNA to prevent chronic checkpoint activation and autoimmune disease”. Cell. 131 (5): 873—86. PMID 18045533. S2CID 2332259. doi:10.1016/j.cell.2007.10.017 . 
27. Crow, Y. J.; Hayward, B. E.; Parmar, R; Robins, P; Leitch, A; Ali, M; Black, D. N.; Van Bokhoven, H; Brunner, H. G.; Hamel, B. C.; Corry, P. C.; Cowan, F. M.; Frints, S. G.; Klepper, J; Livingston, J. H.; Lynch, S. A.; Massey, R. F.; Meritet, J. F.; Michaud, J. L.; Ponsot, G; Voit, T; Lebon, P; Bonthron, D. T.; Jackson, A. P.; Barnes, D. E.; Lindahl, T (2006). „Mutations in the gene encoding the 3'-5' DNA exonuclease TREX1 cause Aicardi-Goutières syndrome at the AGS1 locus”. Nature Genetics. 38 (8): 917—20. PMID 16845398. S2CID 9069106. doi:10.1038/ng1845. 
28. Anon (1988). „Dr Tomas Lindahl FMedSci FRS”. royalsociety.org. London: Royal Society. Архивирано из оригинала 2015-09-22. г.  One or more of the preceding sentences incorporates text from the royalsociety.org website where:

    “All text published under the heading 'Biography' on Fellow profile pages is available under Creative Commons Attribution 4.0 International License.” --Royal Society Terms, conditions and policies на сајту Wayback Machine (архивирано септембар 25, 2015)

29. „Royal recent winners”. Приступљено 2008-11-10. 
30. „Gruppe 6: Cellebiologi og molekylærbiologi” (на језику: норвешки). Norwegian Academy of Science and Letters. Архивирано из оригинала 27. 09. 2011. г. Приступљено 2010-10-07. 

Спољашње везе

• www.crick.ac.uk/research/a-z-researchers/emeritus-scientists/tomas-lindahl/