Прва Нобелова награда за хемију је додељена 1901. Јакобусу Хенрикусу ван ’т Хофу, из Холандије, „за откриће закона хемијске динамике и осмотског притиска у растворима”, а добио је 150.782 шведске круне. Најмање 25 Нобеловаца добило је награду за доприносе на пољу органске хемије, што је више него на било којем другом пољу хемије.[2]Ричарду Куну (1938) и Адолфу Бутенанту (1939) њихове владе нису дозволиле да прихвате награду. Касније су добили медаљу и диплому, али не и новац. Фредерик Сангер је један од два Нобеловца која су добила Нобелову награду за исту област, и то 1958. и 1980. године. Други је Џон Бардин који је добио Нобелову награду за физику 1956. и 1972. године. Двоје других Нобеловаца су добили награду двапут, за хемију и за неку другу област: Марија Кири (за физику 1903. и за хемију 1911.) и Лајнус Полинг (за хемију 1954. и за мир 1962.).[3] До 2018. године, награда је додељена 180 особа, укључујући пет жена: Марија Кири, Ирена Жолио-Кири (1935), Дороти Хоџкин (1964), Ада Јонат (2009) и Френсис Арнолд (2018).[4][5]
Награда није додељивана осам пута. Девет пута је додела награде одгођена за следећу годину. Награда није додељена 1914. године јер је Нобелов одбор за хемију одлучио да те године ниједан номиновани научник није испуњавао потребне критеријуме, али је додељена 1915. године Теодору Вилијаму Ричардсу и рачунала се за 1914. годину.[6] Овај преседан поновљен је и за награду 1918. године која је додељена Фрицу Хаберу,[7] као и 1920. године Валтеру Нернсту,[8] 1921. године Фредерику Содију,[9] 1925. године Рихарду Жигмондију,[10] 1927. године Хајнриху Отоу Виланду,[11] 1938. године Ричарду Куну,[12] 1943. године Ђерђу де Хевешу[13] и 1944. године Отоу Хану,[14] при чему је свака награда додељена наредне године.