Јарослав Хејровски

Јарослав Хејровски
Јарослав Хејровски
Лични подаци
Датум рођења	(1890-12-20)20. децембар 1890.
Место рођења	Праг, Бохемија, Аустроугарска
Датум смрти	27. март 1967.(1967-03-27) (76 год.)
Место смрти	Праг, Чехословачка
Образовање	Карлов универзитет Лондонски универзитетски колеџ
Научни рад
Поље	поларографија електроаналитичка хемија
Институција	Карлов универзитет у Прагу Поларографски институт
Награде	Нобелова награда за хемију (1959)

Јарослав Хејровски (чешки: јарослав ˈɦɛјрофски) (20. децембар 1890 − 27. март 1967) био је чешки хемичар и проналазач. Хејровски је био проналазач поларографске методе, отац електроаналитичке методе и добитник Нобелове награде 1959. године за откриће и развој поларографских метода анализе.^[1] Главно поље рада била му је поларографија.^{[2] [3] [4] [5] [6]}

Живот и рад

Јарослав Хејровски рођен је у Прагу 20. децембра 1890. године, као пето дете Леополда Хејровског, професора римског права на Карловом универзитету у Прагу, и његове супруге Кларе, рођене Ханл фон Кирчтреу.^[7] Рано образовање стекао је у средњој школи до 1909, када је започео студије хемије, физике и математике на Карловом универзитету у Прагу. Од 1910. до 1914. године наставио је студије на Универзитетском колеџу у Лондону, код професора Сир Вилијам Ремзија, дипломирао је 1913. Нарочито га је занимао рад са професором Донаном, на пољу електрохемије.

Током Првог светског рата Хејровски је радио у војној болници као хемичар и радиолог, што му је омогућило да настави студије и магистрира у Прагу 1918. и докторира у Лондону 1921.

Хејровски је започео универзитетску каријеру као асистент професора Б. Браунера на Институту за аналитичку хемију Карловог универзитета у Прагу; унапређен је у ванредног професора 1922. године, а 1926. године постао је први професор физичке хемије на универзитету.

Изум поларографске методе Хејровског датира из 1922. године и он је своју целу даљу научну активност концентрисао на развој ове нове гране електрохемије. На универзитету је основао школу чешких поларографера и сам је био у првом плану поларографских истраживања. 1950. Хејровски је именован за директора новооснованог Поларографског института, који је инкорпориран у Чехословачку академију наука, од 1952.

1926. године професор Хејровски се оженио са Мари (Мари) Корановом, а пар је имао двоје деце, ћерку Јитку и сина Михаела.

Јарослав Хејровски је умро 27. марта 1967. Сахрањен је на гробљу Вишехрад у Прагу.

Части, награде, заоставштина

Спомен-плоча у Капровој улици у Прагу

Многи универзитети и центри за учење одали су почаст Хејровском. Изабран је за члана Универзитетског колеџа у Лондону 1927. године, а почасни докторат добио је на Техничком универзитету у Дрездену 1955. године, Универзитету у Варшави 1956. године, Универзитету Екс-Марсеј 1959. године и Универзитету у Паризу 1960. године. Почасно чланство добио је у Америчкој академији уметности и науке 1933; у Мађарској академији наука 1955; у Индијској академији наука, Бангалоре, 1955; у Пољској академији наука, 1962; изабран је за дописног члана Немачке академије наука, Берлин, 1955; за члана Немачке академије природних научника Леополдина 1956; за иностраног члана Краљевске данске академије наука, Копенхаген, 1962; за Потпредседника Међународне уније физике од 1951. до 1957; за Председника и првог почасног члана Поларографског друштва, Лондон; за почасног члана Поларографског друштва Јапана; за почасног члана хемијских друштава Чехословачке, Аустрије, Пољске, Енглеске и Индије. 1965. Хејровски је изабран за иностраног члана Краљевског друштва.

У Чехословачкој је Хејровски 1951. године добио државну награду првог степена, а 1955. године Орден Чехословачке Републике.

Хејровски је предавао поларографију у Сједињеним Државама 1933, СССР-у 1934, Енглеској 1946, Шведској 1947, Народној Републици Кини 1958, и у УАР-у (Египат) 1960 и 1961.

У његову част назван је кратер Хејровски на Месецу.

Референце

1. "The Nobel Prize in Chemistry 1959".
2. L. R. Sherman (децембар 1990). „Jaroslav Heyrovský (1890 – 1967)”. Chemistry in Britain: 1165–1167. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
3. Calascibetta, F. (1997). „Chemistry in Czechoslovakia between 1919 and 1939: J. Heyrovský and the Prague Polarographic School”. Centaurus. 39 (4): 368—381. Bibcode:1997Cent...39..368C. doi:10.1111/j.1600-0498.1997.tb00043.x. 
4. Zuman, P. (2001). „Electrolysis with a Dropping Mercury Electrode: J. Heyrovsky's Contribution to Electrochemistry”. Critical Reviews in Analytical Chemistry. 31 (4): 281—289. doi:10.1080/20014091076767. 
5. Barek, J. Í.; Fogg, A. G.; Muck, A.; Zima, J. Í. (2001). „Polarography and Voltammetry at Mercury Electrodes”. Critical Reviews in Analytical Chemistry. 31 (4): 291. doi:10.1080/20014091076776. 
6. Barek, J. Í.; Zima, J. Í. (2003). „Eighty Years of Polarography - History and Future”. Electroanalysis. 15 (5–6): 467. doi:10.1002/elan.200390055. 
7. http://www.steinbauer.biz/familytree/Rodokmeny.htm#_Toc219631234

Спољашње везе

• Biography
• Jaroslav Heyrovsky on Nobelprize.org including the Nobel Lecture, December 11, 1959 The Trends of Polarography
• „Electrochemistry Encyclopedia Jaroslav Heyrovsky and Polarography”. Electrochemistry Encyclopedia. Архивирано из оригинала 2008-05-09. г.