Ната је рођен у Империји у Италији. Дипломирао је хемијско инжењерство на Универзитету у Милану 1924. године. Ту је 1927. положио испите за звање професора. Од 1929. до 1933. био је задужен и за физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Милану. Године 1933. постао је редовни професор и директор Института опште хемије Универзитета у Павији, где је остао до 1935. године. Током овог времена почео је да користи кристалографију да разјасни структуре широког спектра молекула укључујући фосфин, арсин и друге. Те године именован је за редовног професора физичке хемије на Универзитету у Риму. [1]
Каријера
Од 1936. до 1938. прелази за редовног професора и директора Института за индустријску хемију на Политехничком институту у Торину. Године 1938. преузео је дужност шефа Катедре за хемијско инжењерство на Универзитету Politecnico di Milano, на помало контроверзан начин, када је његов претходник Марио Ђакомо Леви био приморан да се повуче због расних закона против Јевреја који су уведени у фашистичкој Италији. [1]
1935. Ната се оженио за Розитом Беати; она је дипломирала књижевност, сковала је термине „изотактички“, „атактички“ и „синдиотактички“ за полимере које је открио њен муж. [2] Имали су двоје деце, Ђузепеа и Франку. Розита је умрла 1968. [1]
Натта је 1956. године добио дијагнозу Паркинсонове болести. До 1963. године, његово стање је напредовало до те мере да му је била потребна помоћ сина и четворице колега да представи свој говор на Нобеловој церемонији у Стокхолму. Ната је умро у Бергаму у Италији у 76. години [1]
Референце
^ абвгд"NATTA, Giulio" in Dizionario Biografico degli Italiani, Volume 78 (2013).
Giulio Natta on Nobelprize.org including the Nobel Lecture, December 12, 1963 From the Stereospecific Polymerization to the Asymmetric Autocatalytic Synthesis of Macromolecules
