Николај Семјонов

Николај Николајевич Семјонов
Николај Николајевич Семјонов
Лични подаци
Датум рођења	(1896-04-15)15. април 1896.
Место рођења	Саратов, Руска Империја
Датум смрти	25. септембар 1986.(1986-09-25) (90 год.)
Место смрти	Москва, Совјетски Савез
Образовање	Петроградски универзитет
Научни рад
Поље	физика хемија
Институција	Петроградски политехнички институт
Награде	Нобелова награда за хемију (1956)

Николај Николајевич Семјонов (или Семенов), ForMemRS^[1] (рус. Никола́й Никола́евич Семёнов; 15. април 1896 – 25. септембар 1986) био је руски/совјетски физичар и хемичар. Семјонов је 1956. године добио Нобелову награду за хемију за рад на механизму хемијске трансформације.

Живот и каријера

Семјонов је рођен у Саратову, као син Елене Дмитријеве и Николаја Алексе Семјонова.^[2] Дипломирао је на одсеку за физику Петроградског универзитета (1913 − 1917), где је био студент Абрама Федоровича Иофе. 1918. преселио се у Самару, где је током Руског грађанског рата служио у Колчаковом белом покрету.

1920. вратио се у Петроград и преузео дужност у лабораторији за феномене електрона Петроградског физичко-техничког института. Такође је постао заменик директора института. 1921. оженио се филологом Маријом Бореише-Ливеровски (ученицом Жирмунског). Умрла је две године касније. 1923. године Николај се оженио Маријином нећаком Наталијом Николајевном Бурцевом. Родила је Николају сина (Јурија) и ћерку (Људмилу).

Током тог тешког времена Семјонов је, заједно са Пјотром Капицом, открио начин мерења магнетног поља атомског језгра (1922). Касније су експеримент побољшали Ото Штерн и Валтер Герлах који је постао познат као Штерн-Герлахов експеримент.

1925. Семјонов је заједно са Јаковом Френкелом проучавао кинетику кондензације и адсорпције пара. 1927. проучавао је јонизацију у гасовима и објавио важну књигу Хемија електрона. Године 1928. он је заједно са Владимиром Фоком створио теорију термичког ометајућег пражњења диелектрика.

Предавао је на Петроградском политехничком институту и постављен за професора 1928. године. 1931. организовао је Институт за хемијску физику Академије наука СССР-а (који се 1943. преселио у Черноголовку) и постао његов први директор. 1932. постао је пуноправни члан Совјетске академије наука.

Значајни радови

Семјонов (десно) и Капица, портрет Бориса Кустодијева, 1921.

Изванредан Семјоновљев рад на механизму хемијске трансформације укључује исцрпну анализу примене теорије ланчане реакције на различите реакције (1934 − 1954) и, што је још значајније, на процесе сагоревања.

Семјонов је написао две важне књиге у којима је изнео своје дело. Хемијска кинетика и ланчане реакције објављено је 1934. године, а енглеско издање 1935. године. Била је то прва књига у Совјетском Савезу која је развила детаљну теорију неразгранатих и разгранатих ланчаних реакција у хемији. Књига Неки проблеми хемијске кинетике и реактивности, први пут је објављена 1954. године, ревидирана је 1958. године; постоје и енглеско, америчко, немачко и кинеско издање. За свој рад је 1956. године добио Нобелову награду за хемију (заједно са Сер Сирилом Норманом Хиншелвудом).

Почасти и награде

• Лењинов орден, девет пута ^[3] (1945, 1953, 1956, 1966, 1971, 1976, 1981^[4])
• Стаљинова награда (1941, 1949)
• Почасни члан Британског хемијског друштва (1943)
• Орден рада Црвене заставе (1946)
• Почасни члан Индијске академије наука (1954)
• Нобелова награда за хемију (1956)
• Страни члан Краљевског друштва у Лондону (1958)^[1]
• Члан Немачке академије наука Леополдина (1959)^[5]
• Почасни члан Мађарске академије наука (1961)
• Почасни члан Њујоршке академије наука (1962)
• Страни члан Националне академије наука Сједињених Држава (1963)
• Почасни члан Румунске академије (1965)
• Херој социјалистичког рада, два пута (1966, 1976)
• Златна медаља Ломоносова (1969)
• Лењинова награда (1976)
• Орден Октобарске револуције (1986)
• Медаља „У знак сећања на стогодишњицу рођења Владимира Иљича Лењина“
• Награда Мендељејева

Семјонов је био и почасни доктор неколико универзитета: Оксфорд (1960), Брисел (1962), Лондон (1965), Будимпештански технички универзитет (1965), Политехнички институт у Милану (1964) и други.

Референце

1. Dainton, L. (1990). „Nikolai Nikolaevich Semenov. 16 April 1896-25 September 1986”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 36: 526—546. doi:10.1098/rsbm.1990.0042 . 
2. Nikolai N. Semenov Summary. 
3. „1956 Nobel Prize Winner in Chemistry : Soviet Scientist Nikolai Semyonov Dies”. Los Angeles Times. 1. 10. 1986.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. „Nikolai Nikolaevich Semenov”. encyclopedia.com. Complete Dictionary of Scientific Biography. 2008. Приступљено 10. 10. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. „List of Members”. www.leopoldina.org. Архивирано из оригинала 06. 10. 2017. г. Приступљено 6. 10. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Nikolay Semyonov on Nobelprize.org, укључујући предавање 11. децембра 1956, Неки проблеми у вези са ланчаним реакцијама и теоријом сагоревања
• Семјоновљево предавање Неки проблеми у вези са ланчаним реакцијама и теоријом сагоревања
• Н.Н. Семјенов Институт за хемијску физику
• (на руском) Биографија Семјонова .
• (на руском) Још једна биографија Семјонова .