PROFILBARU.COM

Штефан Хел
Штефан Хел
	Штефан Хел
Лични подаци
Датум рођења	23. децембар 1962. (61 год.)
Место рођења	Арад, НР Румунија
Образовање	Универзитет у Хајделбергу
Научни рад
Поље	хемија, физика, микроскопија
Институција	Универзитет у Гетингену, Универзитет у Хајделбергу,; Макс Планк институт
Награде	Нобелова награда за хемију (2014)
Званични веб-сајт
	nanobiophotonics.mpibpc.mpg.de

Штефан Валтер Хел (рођен 23. децембра 1962) је румунско - немачки физичар и један од директора Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену, у Немачкој.^[1] Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године „за развој супер резолуционе флуоресцентне микроскопије“, заједно са Ериком Бецигом и Вилијамом Мернером.^[2]

Слика протеина из комплекса нуклеарних пора применом СТЕД микроскопије

Живот и каријера

Рођен у банатској швапској породици у Араду у Румунији, одрастао је у дому својих родитеља у оближњој Сантани.^[3] ^[4] Ту је похађао основну школу од 1969. до 1977.^{[тражи се извор]} После тога, похађао је годину дана средњег образовања у гимназији Николаус Ленау у Темишвару пре него што је 1978. године отишао са родитељима у Западну Немачку^[5] Отац му је био инжењер, а мајка учитељица; породица се након емиграције настанила у Лудвигсхафену.

Хел је започео студије на Универзитету у Хајделбергу 1981. године, где је 1990. године докторирао из физике. Његов саветник за тезу био је физичар Зигфрид Хунклингер. Наслов тезе био је „Приказ транспарентних микроструктура у конфокалном микроскопу“.^[6] Кратко време је био независни проналазач који је радио на побољшању дубинске (аксијалне) резолуције у конфокалној микроскопији, која је касније постала позната као 4Pi микроскоп. Резолуција је могућност раздвајања два слична предмета у непосредној близини и стога је најважније својство микроскопа.

Од 1991. до 1993. Хел је радио у Европској лабораторији за молекуларну биологију у Хајделбергу,^[7] где је успео да демонстрира принципе 4Pi микроскопије. Од 1993. до 1996. радио је као вођа групе на Универзитету у Турку (Финска) на одсеку за медицинску физику^[8] где је развио принцип за стимулисано смањења емисије СТЕД микроскопије.^[9] Од 1993. до 1994. Хел је такође био шест месеци гостујући научник на Универзитету у Оксфорду (Енглеска). Хабилитацију из физике стекао је на Универзитету у Хајделбергу 1996. Дана 15. октобра 2002. Хел је постао директор Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену^[10] и основао је одељење за нанобиофотонику. Од 2003. године Хел је такође вођа „Одељења за оптичку наноскопију“ у Немачком центру за истраживање рака у Хајделбергу и „ван-буџетски професор“ на факултету за физику и астрономију Универзитета Хајделберг.^[11] Од 2004. године почасни је професор експерименталне физике на факултету за физику Универзитета у Гетингену.^[12]

Проналаском и каснијим развојем микроскопије са стимулисаним смањењем емисије и сродних метода микроскопије, успео је да покаже да се може значајно побољшати резолуциона снага флуоресцентног микроскопа, претходно ограничена на половину таласне дужине ангажоване светлости (> 200 нанометара). Резолуција микроскопа је његово најважније својство. Хел је први показао, и теоретски и експериментално, како се може раздвојити резолуција флуоресцентног микроскопа од дифракције и повећати до дела таласне дужине светлости. Још од дела Ернста Карла Абеа 1873. године, овај подвиг се није сматрао могућим. За ово достигнуће и његов значај за друге научне области, попут наука о животу и медицинских истраживања, добио је 23. немачку награду за иновације (Deutscher Zukunftspreis) 23. новембра 2006. Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године, поставши други Нобеловац рођен у банатској швапској заједници (после Херте Милер, добитнице Нобелове награде за књижевност 2009. године).^[13]

Награде

Награда Међународне комисије за оптику, 2000
Хелмхолц-награда за метрологију, ко-прималац, 2001
Бертхолд Либингер награда за иновације, 2002
Карл-Цајс награда, 2002
Награда Карл-Хајнц-Бекурц, 2002
Награда К. Бенц и Г. Дајмлер, Берлин-Бранденбуршка академија, 2004
Роберт Б. Вудворд стипендија, Универзитет Харвард, Кембриџ, МА, САД, 2006
Награда немачког савезног председника за иновацију, 2006
Награда Јулијус Спрингер за примењену физику, 2007
Члан Akademie der Wissenschaften zu Göttingen, 2007
Награда Готфрид Вилхелм Лајбниц, 2008
Државна награда Доње Саксоније, 2008
Номинација за европског проналазача године Европског завода за патенте, 2008^[14]
Метода године 2008. у Nature Methods
Ото-Хан награда, 2009
Награда Ернст-Хелмут-Витс, 2010
Награда породице Хансен, 2011
Европска научна награда Кербер, 2011 ^[15]
Награда Лиза Мајтнер, 2010/11
Мејенбуршка награда, 2011^[16]
Награда за науку Фриц Беренс фондације 2012
Почасни доктор западног универзитета „Василе Голдис“ у Араду, 2012^[17]
Румунска академија, почасни члан, 2012^[18]
Златна медаља Пол Карер, Универзитет у Цириху, 2013
Члан Леополдине, Немачке националне академије, 2013
Карусова медаља Леополдине, 2013
Кавлијева награда, 2014
Нобелова награда за хемију, 2014
Румунска краљевска породица: витез командант Реда круне, 2015^[19] ^[20]
Румунија: Велики крст Реда звезде Румуније, 2015^[21]
Медаља Глен Т. Сиборг, 2015^[22]
Медаља Вилхелм Екснер, 2016^[23]
Страни сарадник Националне академије наука, 2016^[24]
Почасни члан Краљевског микроскопског друштва за допринос микроскопији, 2017^[25]
Члан Норвешке академије наука и писмености^[26]

Публикације

Balzarotti, F.; Eilers, Y.; Gwosch, K.; Gynnå, A. H.; Westphal, V.; Stefani, F. D.; Elf, J.; Hell, S. W. (2017). „Nanometer resolution imaging and tracking of fluorescent molecules with minimal photon fluxes”. Science. 355 (6325): 606—612. Bibcode:2017Sci...355..606B. PMID 28008086. arXiv:1611.03401 . doi:10.1126/science.aak9913.
Butkevich, A.; Mitronova, G.; Sidenstein, S.; Klocke, J.; Kamin, D.; Meineke, D. N. H.; D'Este, E.; Kraemer, P. T.; Danzl, J. G.; et al. (2016). „Fluorescent rhodamines and fluorogenic carbopyronines for super-resolution STED microscopy in living cells”. Angewandte Chemie International Edition. 55 (10): 3290—3294. PMC 4770443 . PMID 26844929. doi:10.1002/anie.201511018.