Изумео је АИВ (према његовим иницијалима) силажу која је побољшала производњу млека и методу очувања маслаца, соли АИВ, што је довело до повећаног извоза финског маслаца.[2]
Лични живот
Виртанен је рођен у Хелсинкију у Финској, као син Карла Виртанена, машиновође и његове супруге Серафине Исотало.[3]
Школско образовање завршио је у Класичном лицеју у Випурију (сада Виборг, Русија) у Финској. Оженио се 1920. године са ботаничарком Лиљом Моисио (1894—1972) и са њом имао два сина.[4]
1933. купио је фарму у близини Хелсинкија где је неке своје научне резултате тестирао у пракси.[2] У прекомерној производњи хране видео је само привремену појаву. Волео је једноставан живот, никада није имао свој аутомобил, никада није пушио и никада није конзумирао алкохол. Умро је од упале плућа у новембру 1973. године, након сломљене бутне кости од пада неколико недеља раније. Сахрањен је на гробљу Хиетаниеми, у Хелсинкију.[5]
Академски живот
Виртанен је започео студије хемије на Универзитету у Хелсинкију 1913. године, стекавши мастер и 1918. године докторат из органске хемије. 1919. године почео је да ради у лабораторијама компаније Валио, великог произвођача млечних производа, и постао је директор лабораторије 1920. године. Осећај да није у потпуности квалификован и следећи своје интересовање за ботанику и зоологију одвело га је до даљег научног образовања и тако је напустио Валио и студирао на ЕТХ у Цириху, Универзитету у Минстеру (Немачка) и Универзитету у Стокхолму, физичку хемију, хемију тла и микробиологију. 1923. године у Шведској је радио са Хансом фон Ојлер-Хелпином, који је 1929. године добио Нобелову награду за хемију. По повратку у Финску постао је предавач на Универзитету у Хелсинкију 1924. године, познат по предавањима из хемије живота. Радио је у лабораторији Удружења за извоз маслаца, које је постало лабораторија универзитета. 1930. године основан је Институт за биохемију и Виртанен је тамо остао до своје смрти 1973. године. Постао је професор биохемије на Технолошком универзитету у Хелсинкију 1931. и на Универзитету у Хелсинкију 1939.[2]
Каријера
Његова истраживања започета су радом на фосфорилацијихексоза 1924. године. Успео је да покаже да је фосфорилација први корак у многим реакцијама ферментације, што је био темељ тока Ембден-Мејерхоф (гликолизе).
1925. његово интересовање прешло је на бактерије које фиксирају азот у коренским чворовима махунарки. Побољшане методе конзервирања путера, додавањем динатријум фосфата за спречавање киселинске хидролизе. Ова метода се користила неколико деценија у Финској. Његова истраживања од 1925. до 1932. укључивала су проналазак методе конзервисања сточне хране (АИВ). Метода, патентирана 1932. године, у основи је била врста силаже која је побољшала складиштење зелене сточне хране, што је важно током дугих зима. Процес укључује додавање разблажене хлороводоничне или сумпорне киселине у ново ускладиштен материјал. Повећана киселост зауставља штетно врење и нема негативан утицај на хранљиву вредност сточне хране или на животиње којима се хране. Виртанен је 1945. године добио Нобелову награду за хемију „за своја истраживања и проналаске у пољопривредној и нутриционистичкој хемији“.[4]
Његова каснија испитивања укључују развој делимично синтетичке сточне хране. Азот за синтезу аминокиселина обично долази из протеина у сточној храни. Посебно бактеријско окружење у бурагу говеда омогућава им употребу солиурее и амонијума као извора азота уместо биљних протеина попут соје или месног и коштаног брашна. Такође је био на челу лабораторије Валио од 1921–1969.
Награде и почасти
Престиж додељен Нобеловом наградом донео је Виртанену позивнице, почасне докторате и чланство у страним академијама наука.[2] Био је члан финске, норвешке, шведске, фламанске, баварске и папинске академије наука, те шведске и данске академије инжењерских наука. Био је почасни члан учених друштава у Финској, Шведској, Аустрији, Единбургу и САД и стекао почасне дипломе на универзитетима у Лунду, Паризу, Гајсену и Хелсинкију, Краљевском техничком колеџу у Стокхолму и Финском институту за Технологију.[4]
^ абвгIhamuotila, Risto. „Virtanen, Artturi Ilmari (1895–1973)”. The National Biography of Finland. Suomalaisen Kirjallisuuden Seura. Приступљено 31. 1. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Miettinen, Jorma K. (1975). „Artturi Ilmari Virtanen”. Plant and Soil. 43 (1–3): 229—234. doi:10.1007/BF01928489.
R. A. Kyle; M. A. Shampo (1981). „Artturi Ilmari Virtanen”. Journal of the American Medical Association. 246 (2): 150. PMID7017179. doi:10.1001/jama.246.2.150.
Kreula, Matti (1974). „In memoriam Artturi I. Virtanen 1895–1973”. Zeitschrift für Ernährungswissenschaft. 13 (1–2): 1—5. PMID4615448. doi:10.1007/BF02025018.
Спољашње везе
Artturi Ilmari Virtanen on Nobelprize.org including the Nobel Lecture on December 12, 1945 The Biological Fixation of Nitrogen and the Preservation of Fodder in Agriculture, and Their Importance to Human Nutrition
