Рођен је у Скопљу, у породици рудара који су радили у руднику угљаЈелашница код Нишке Бање.
Води порекло са Кривошија одакле се његов отац двадесетих година двадесетог века одселио трбухом за крухом.[2] Још у гимназији је повремено радио да би издржавао породицу. Студирао је право, а потом је прешао на Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Његов таленат је откривен веома рано и добио је стипендију за студије код режисера Бојана Ступице. Самарџић је завршио Академију у Београду.
Бојан Ступица му је прибавио стипендију Атељеа 212, али је — привучен филмом (деби у Играма на скелама, 1961, Срећка Веиганда) — на сцени играо тек на самом почетку каријере. Пажњу критике привукао је већ следећом улогом шармантног неспретњаковића у Прекобројној (1962) Бранка Бауера, а углед је учврстио 1963. филмовима Пешчани замакБоштјана Хладника, ДаниАлександра Петровића и Десант на ДрварФадила Хаџића. За филм Јутро, где је тумачио лик младог партизана суоченог с трагедијама рата, награђен је на Фестивалу у Венецији. Гран при у Нишу добио је за улогу у филму Вељка БулајићаБитка на Неретви1969. године.
Наклоност публике стекао је готово искључиво на филму; како сам каже, играо је код скоро свих југословенских редитеља. На телевизији је наступао релативно мало (главне улоге у четири телевизијске серије: Куда иду дивље свиње, Димитрије Туцовић, Врућ ветар и Полицајац са Петловог брда).
Добитник је и Седмојулске награде СР Србије 1984. године за глумачко остварење у протеклих двадесетпет година, те тадашњег највишег признања Награде АВНОЈ-а 1988. године (иначе, ова награда је први пут додељена једном филмском глумцу). Од свих југословенских глумаца најчешће је награђиван на Пулском фестивалу.
Своје награде, дипломе и признања поклонио је Југословенској кинотеци фебруара 2014. године.[5] Легат је представљен јавности 27. фебруара 2016. године.[6] Године 2017. снимио је филм о себи који се зове Панта реи.
Љубиши Самарџићу је крајем 2016. године оперисан тумор на мозгу. Преминуо је после тешке болести 8. септембра2017. године, у 81. години живота.[7][8] Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[9]
На централном шеталишту у Нишкој Бањи му је током 2022. подигнут споменик.[10]