Једна од његових најпознатијих улога је у филму „Дервиш и смрт“ из 1974. године, где је тумачио главну улогу – лик Ахмеда Нурудина.
Биографија
Рођен у Трстенику 7. априла 1933. године, почео је као ђак гимназије у полупрофесионалном крушевачком позоришту, а уздигао се до врхунског тумача класичних улога на престоничким сценама. Дипломирао је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и врло млад ушао у ансамбл Београдског драмског позоришта средином педесетих година, када је тај театар носио репертоар главног града.
После неколико сјајних улога на филму, међу којима се издвајала улога студента Ненада у љубавној причи "Чудна девојка" са Шпелом Розин (режија Јован Живановић, 1962) био је међу првима који су остварили статус слободног филмског глумца и заједно са Велимиром Батом Живојиновићем основао Удружење филмских глумаца. Ово је био веома важан корак. Захваљујући успону српског филма и огромној популарности домаћег екрана шездесетих година прошлог века (што се у тој мери више никада није поновило!) ступио је у нашу културу филмски глумац као самостална и интегрална уметничка појава и то остао до данашњег дана. Сви наши филмски глумци су, на известан начин, Батина и Војина породица. Био је један од оснивача Сервиса за организовање производње, промета филмова Филмских радних заједница - ФРЗ - Центар ФРЗ или Центар филм Београд, затим међу оснивачима Југословенског глумачког удружења, авангардне и познате драмске дружине А, омладинског центра на Тјентишту, синдиката самосталних филмских радника а и међу оснивачима је и Глумачких сусрета у Нишу.
Међу десетинама филмских улога Воје Мирића издвајају се улоге у филмовима Службени положај Фадила Хаџића (Сребрна арена за глуму у Пули, 1964) и Дервиш и смрт Здравка Велимировића (Гран-при у Нишу, 1974 - његов незаборавни Ахмед Нурудин стоји и данас као образац антологијске улоге у савременом филму и спада међу трајне доприносе уметности екрана), као што су то и улоге у филмовима "Три" Саше Петровића (1965), Немирни Кокана Ракоњца (1967), Брат доктора Хомера Жике Митровића (1968), Валтер брани Сарајево (1972), Отписани (1974) и друге. Био је управник Позоришта на Теразијама и директор дистрибутерске куће „Инекс-филм”. Угледни посленик културе и редак пример истинске скромности и човекољубља, Воја Мирић био је оличење Господина Глумца током целог свог људског и уметничког постојања.
Преминуо је у 86. години, 23. априла 2019. године.[1][2]
У колумни поводом смрти Воје Мирића познати филмски критичар Божидар Зечевић изјавио је: „Отишао је последњи из старе гарде српског глумишта, који је са Бранком Плешом, Љубом Тадићем и Стевом Жигоном стварао лик глумца врхунског уметника, вољеног и дубоко поштованог од публике и критике. Кроз стотине незаборавних позоришних и филмских улога више од пола столећа друге Југославије, кроз муку и славу, стварала је ова генерација појам народног уметника у изворном значењу те речи, оно најбоље што је приказивачка уметност могла да пружи свом народу. У свести тог народа они ће остати као велики знаци свог времена, мајстори који су живом речи обележили своје доба”.
