Милорад Мајић је рођен 6. септембра 1906. године у Новом Бечеју. Основну школу завршио је у месту рођења, да би потом две године похађао Препарандију (учитељску школу) у Сомбору, коју напушта са жељом да упише ликовну академију. По повратку у родно место у потпуности се посветио сликању, али у нади да ће уписати ликовну академију, Милорад одлази у Загреб где се годину дана припремао за пријемни испит, али му је то ипак остала само неостварена жеља.[1]
У Новом Бечеју је 1929. године гостовало десетак дана Градско повлашћено позориште из Ниша, чији су глумци становали у хотелу његовог стрица Славка Крке, који је у истом држао и новобечејски биоскоп. Била је то прилика да се Милорад дружи и боље упозна са глумцима. Када је нишка дружина напуштала Нови Бечеј у глумачком каравану био је и Милорад, који је са њима стигао у град на Нишави. У Нишу се упознао са глумицом Наталијом (Наташом) Нешовић, рођеном Београђанком, која ће му убрзо постати животна сапутница. У жељи да буду ближе родном крају, млади брачни пар 1931. напушта Ниш, са жељом да глумачку каријеру наставе у Новом Саду. Како је била летња пауза, успутна станица им је био Нови Бечеј, где су током лета организовали неколико занимљивих позоришних представа и неколико драмских вечери, што је забележено и у „Југословенском дневнику“, 31. јул 1931. године. Првих дана јесени и на почетку сезоне 1931/32, нашли су се на списку глумаца новосадског Српског народног позоришта. По окончању прве сезоне у СНП (31. августа 1932) родила им се ћерка (Дубравка Нешовић), што је утицало да привремено напусте Нови Сад, пређу у Београд код Наташиних родитеља и глумачку каријеру наставе у приватном позоришту Петра Милосављевића.[1]
Ратне године је провео у Новом Бечеју и Панчеву, где функционише Дунавско народно позориште. После ослобођења игра у Панчеву и у новоформираном Народном позоришту „Стерија“ у Вршцу. После Бања Луке, где се опробао и као редитељ („Покондирена тиква“), враћа се у Војводину и за две године (1951 -1953) у Народно позориште у Сомбору, остварио је двадесетак запажених рола и режирао представу „Улични свирачи“ Паула Шурека, у којој је наступио и као глумац. После Сомбора, ређали су се градови као на филмској траци, по трећи пут Панчево, затим Цетиње, Титоград (данас Подгорица), Ужице, да би каријеру окончао у Зеници, где је 1970. отишао у пензију.[1]
Крајем педесетих година, Мајић се поред позоришта исказао и на филму. Дебитовао је у филму Четири километра на сат, улогом Оп Јо, за коју је добио Златну арену у Пули за епизодну мушку улогу.[2] Године 1958, у анкети београдског НИН-а био је међу десет најпопуларнијих југословенских глумаца. Поред филмског спектакла Козара играо је у још 14 филмова, као и у ТВ серији „Изданци из опаљеног грма“ (1972). Преминуо је 6. децембра 1974. године у Београду.
