На Казалишној академији у Загребу дипломирао је 1963. године након чега почиње да ради у Хрватском народном казалишту (ХНК), а кроз каријеру је био члан и других позоришних кућа (Драмско казалиште Гавела, Театар ИТД, честе сарадње са ХНК у Сплиту...). Посебно се истицао у модерном репертоару (Хандке, Шафер, Стопард, Кундера, Јелачић, Бужимски, Гавран). Године 1998. оснива Театар Ругантино.
Наступао је у многим представама, од којих су неке антологијске те су својим квалитативним дометима мењале слику хрватског казалишта. Међу многобројним његовим улогама тешко је не присетити се оних које је остварио у Театру ИТД, у представама попут „Каспара Хаусера“ или „Розенканц и Гуилдестерн су мртви“ и „Травестија“, „Јакуеса Фаталиста и његовог слуге“ или „Ноћи богова“ и „Господара сјена“... Значајне улоге је Видовић одиграо и на позорници сплитскога Хрватског народног казалишта: „Човик, звир и крипост“ или „Дундо Мароје“, „Албатрос“ или пак „Свечана вечера у погребном предузећу“, само су неке од представа које се не смеју заобићи из Видовићевог опуса.
У Казалишту „Гавела“ је Ивица Видовић први пут заиграо у „Јазавцу пред судом“ која је премијерно изведена 1966, и од тада у позоришту у Франкопанској наступа у великом броју наслова, незаобилазних у осврту на историју тога театра. Споменимо „Јавно око“, „Дјецу сунца“, „Ревизора“, „Зид, језеро“, те „Рибарске свађе“ и „Волпоне илити лисац“, као и „Гараже“, „Трг хероја“,"Четврта сестра“...
Са својим је "Театром Ругантино" и представама као што су „Ај, Kармела“ или „Старци“ и „Антигона у Њујорку“ посетио многа места у којима је позориште редак гост, представљајући театарску уметност и изван „позоришних градова“.
Ивица Видовић једнако је предано у позоришту интерпретирао „главне ликове“ и оне које називамо „спореднима“, иако нам се та лица, неретко управо због оних који их играју, понекад усецају у памћење снажније од „главних“, и за многе је од тих улога вишеструко награђиван.
Осим на позоришним даскама, Ивица Видовић је и на филму остварио низ великих остварења. Као један је од најистакнутијих и најзанимљивијих филмских глумаца који су се појавили у касним шездесетим континуирано је наступао на филму сарађујући успешно с редитељима и старије и млађе генерације. У југославенски филм уноси нови тип интровертнога, у бити дезилузионираног савременога урбаног јунака (односно антијунака), збуњене, несналажљиве ликове, маргиналце и губитнике... Ивица Видовић успео их је сугестивном интерпретацијом учинити привлачним, блиским и запамтљивим својим младоликим изгледом, помало спорих, „меланхолично-снених реаговања“. Особито сугестивно тумачи збуњене, у приказаним животним и посебно политичким околностима, несналажљив особе.
Током скоро 50 година остварио је низ значајних филмских остварења... Идеал борца НОБ-е у "Заседи" (1969), „бекетовског“ јунака у ишчекивању у филму "Иду дани" (1970), приградског маргиналца (за шта је награђен Сребрном ареном у Пули за улогу Глисте у филму Кужиш стари мој) (1973), интелектуалца психичким терором примораног на колаборацију у "Пријеком суду" (1978), те усамљене интелектуалце у "Ритму злочина" (1981) и "Човјеку који је волио спроводе" (1989). Посебност у његову филмском опусу представља лик (са црнохуморним карактеристикама) совјетског клизачког шампиона у филму "Мистерије организма" (1971). Награђен је и Златном ареном у Пули (2002) за епизодну улогу (Блаж) у филму Фине мртве дјевојке.[1]
У контекст створеног типа потпуно се уклапа један од његових најпопуларнијих ликова - Сервантес. Особењак и аутсајдерски песник Сервантес, симбол изглобљених душа из ТВ-серије "Наше мало мисто" и филма "Сервантес из нашег малог миста". Ове улоге су му донеле огромну популарност, као и касније насловни лик у тв-серији "Инспектор Винко".
Последњих година Ивица Видовић доказује свој глумачки виталитет радећи ис млађим редитељима, окруњујући квалитет и константност својих интерпретација новим наградама.
Преминуо је 18.4.2011. у 72. години у Загребу. По својој жељи сахрањен је у Комижи.[2]
Награде
2009 - Дани филма у Мостару - Награда за животно дело
2005 - Награда Града Загреба за ванредне глумачке интерпретације којима је трајно означио и значајно допринео развоју и квалитету хрватског казалишта, филмској и телевизијској уметности.
2003 - Награда Дубравко Дујшин за улогу у представи „Трг хероја“
