Крај процеса уједињења званично се назива Немачко јединство (нем.Deutsche Einheit), које се сваке године обележава 3. октобра као Дан немачког јединства (нем.Tag der deutschen Einheit).[1]Берлин је поново уједињен у један град и поново је постао главни град уједињене Немачке.
Мирна револуција, серија протеста Источних Немаца, довела је до првих слободних избора НДР 18. марта 1990. године и до преговора између НДР и СРН који су кулминирали Уговором о уједињењу.[1]
Потсдамски споразум из 1945. прецизирао је да пуни мировни Уговор којим је закључен Други светски рат укључујући тачно разграничење послератних граница Немачке треба да „прихвати Влада Немачке када се успостави влада која одговара тој сврси“.
Савезна Република је увек тврдила да се не може рећи да је таква влада успостављена све док Источна и Западна Немачка нису уједињене у слободној демократској држави али 1990. године настављено је да се одржава низ мишљења о томе да ли би се могло рећи да уједињене Западна Немачка, Источна Немачка и Берлин представљају „Немачку у целини“ у ту сврху.
Кључно питање било је да ли би Немачка која је и даље остала ограничена на истоку линијом Одра – Ниса (међународна граница са Пољском) могла да делује као „уједињена Немачка“ у потписивању мировног Уговора без квалификација.
Према "Уговору два плус четири" и Савезна Република и Демократска Република обавезале су се и својим јединственим наставком на принцип да њихове заједничке границе пре 1990. године чине целу територију на коју може да полаже влада Немачке, а самим тим и да није било даље земље изван оних граница које су биле делови Немачке у целини.
Нацистичка Немачка је 8. маја 1945. потписала документ о предаји савезницима и Немачка је у то време изгубила независност.
Савезници су Немачку поделили на окупационе зоне под четири војне владе Сједињених Држава, Уједињеног Краљевства, Француске и Совјетског Савеза као резултат Потсдамског споразумаПотсдамске конференције 1. августа 1945; Немачки гранични оквир какав је данас такође је потпуно фиксиран Потсдамским споразумом. Сарланд је био одвојен од Немачке, али га Француска није у потпуности анектирала и такође није била независна држава.
Уз напетост између савезника; Совјетски Савез је одлучио да се не придружи тризони створеној од 3 окупационе зоне Сједињених Држава, Уједињеног Краљевства и Француске 1. августа 1948. 23. маја 1949. Западна Немачка је успостављена у Тризони, а комунистичка Источна Немачка је успостављена у совјетској зони 7. октобра 1949, у контексту међународног сукоба, поновно уједињење Немачке било је немогуће, Западна Немачка такође није признала Исток све до 1972.
У мају 1989. Мађарска је уклонила њихову граничну ограду. Међутим, демонтажа старих мађарских граничних објеката није отворила границе нити су уклоњене досадашње строге контроле, а изолација Гвозденом завесом је остала нетакнута целом дужином. Отварање граничне капије између Аустрије и Мађарске на Паневропском пикнику 19. августа 1989. је покренуло мирну ланчану реакцију, на крају које више није било ДДР и Источни блок се распао.[5][6] Обимну рекламу за планирани пикник најавили су плакати и флајери међу туристима из ДДР-а у Мађарској. Аустријски огранак Паневропске уније, на чијем је челу тада био Карл фон Хабзбург, поделио је хиљаде брошура позивајући људе на пикник близу границе у Шопрону. Био је то највећи покрет за бекство из Источне Немачке од када је подигнут Берлински зид 1961. После пикника, који је базиран на идеји Карловог оца Ота фон Хабзбурга да се тестира реакција СССР-а и Михаила Горбачова на отварање границе, десетине хиљада медијски обавештених Источних Немаца кренуло је пут Мађарске.[7] Медијска реакција Ериха Хонекера у „Дајли Мирор” од 19. августа 1989. године показала је јавности на истоку и западу да је дошло до губитка моћи од стране источноевропских комунистичких владара у сопственој сфери моћи и да они више нису дизајнери онога што се дешавало: „Хабсбург је делио летке далеко у Пољској, на којима су туристе из Источне Немачке позивали на пикник. Када су дошли на пикник, добили су поклоне, храну и немачку марку, а затим су их наговорили да дођу на Запад“. Конкретно, Хабсбург и мађарски државни министар Имре Позгај су испитивали да ли ће Москва дати команду совјетским трупама стационираним у Мађарској да интервенишу.[8] Али, са масовним егзодусом на Паневропском пикнику, каснијим неодлучним понашањем Социјалистичке партије јединства Источне Немачке и неинтервенцијом Совјетског Савеза, бране су срушене. Тиме је сломљено здање Источног блока.[9]
Берлински зид на Бранденбуршкој капији 10. новембра 1989. са графитиманем.Wie denn („Како сада”) преко натписа који упозорава јавност да напуштају Западни Берлин
Десетине хиљада медијски обавештених Источних Немаца сада је кренуло ка Мађарској, која више није била спремна да своје границе држи потпуно затворене или да обавеже своје граничне трупе да користе силу оружја. До краја септембра 1989. године, више од 30.000 Источних Немаца је побегло на Запад пре него што је ДДР ускратио путовање у Мађарску, остављајући Чехословачку као једину суседну државу у коју су Источни Немци могли да побегну.[10][11]
Чак и тада, многи људи унутар и ван Немачке су и даље веровали да се право уједињење никада неће догодити у догледној будућности.[12] Прекретница у Немачкој, названа „Die Wende“, обележена је „мирном револуцијом“ која је довела до уклањања Берлинског зида, при чему су Источна и Западна Немачка потом ушле у преговоре о елиминисању поделе која је била наметнута Немцима више од четири деценије раније.
^Miklós Németh in Interview with Peter Bognar, Grenzöffnung 1989: „Es gab keinen Protest aus Moskau“ (German - Border opening in 1989: There was no protest from Moscow), in: Die Presse 18 August 2014.
^Thomas Roser: DDR-Massenflucht: Ein Picknick hebt die Welt aus den Angeln (German - Mass exodus of the GDR: A picnic clears the world) in: Die Presse 16 August 2018.
Blumenau, Bernhard, 'German Foreign Policy and the ‘German Problem’ During and After the Cold War: Changes and Continuities'. in: B Blumenau, J Hanhimäki & B Zanchetta (eds), New Perspectives on the End of the Cold War: Unexpected Transformations? Ch. 5. . London: Routledge. 2018. ISBN9781138731349.
.svg)
