Анголски грађански рат

Анголски грађански рат
Део Хладног рата
Мапа Анголе
Време 11. новембар 1975 — 4. април 2002. Место Ангола Исход Војна победа МПЛА
Сукобљене стране
МПЛА СВАПО Умхонто ве Сизве (до 1991)  Куба (до 1991) Подршка: СССР (до 1989)[1] НР Конго  Белорусија (1998−2002)[2][3]	УНИТА ФНЛА ФЛЕЦ ЈАР (до 1989)  Заир (1974−75)[4] Подршка:  Сједињене Државе[5]  Кина[5]
Команданти и вође
Агостињо Нето Жозе Едуардо дос Сантос Фидел Кастро Арналдо Очоа	Жонас Савимби  † Холден Роберто Балтазар Јоханес Ворстер Питер Вилем Бота
Жртве и губици
Укупно 500.000+ погинулих

Анголски грађански рат (порт. Guerra Civil Angolana) је период савремене историје ове земље од признања независности 1974. године до коначног склапања мира 2002. године. Након завршетка португалске колонијалне владавине у априлу 1974, сада независна Ангола је запала у разарајући грађански рат, који је постао најдужи сукоб у Африци. Процењује се да је у овом грађанском рату који трајао 27 година погинуло 500.000 људи.

Зараћене стране

Три главне зараћене фракције које су учествовале у сукобу су биле:

• Народни покрет за ослобођење Анголе (МПЛА), који је имао базу међу говорницима кимбундуа и етнички мешовитом интелигенцијом Луанде. МПЛА је имао везе са комунистичким партијама у Португалу, и Источном блоку;
• Национални ослободилачки фронт Анголе (ФНЛА), са етничком базом у региону Баконго на северу, и везама са Сједињеним Државама и Мобутуовим режимом у Заиру; и
• Национална унија за потпуну независност Анголе (УНИТА), коју је предводио Жонас Савимби са етничком и регионалном базом у Овимбундуу у средишту земље. Њу су подржавалале влада апартхејда у Јужној Африци и Сједињене Америчке Државе.

Рат

Од раних 1960-их, делови ових покрета су се борили против португалске колонијалне владавине. Народ Анголе је био подељен у свом рату за независност који је почео 1961. Племенски заснован ФНЛА, маоистичка УНИТА, и марксистичко-лењинистички МПЛА су биле снажне групације које су се бориле против Португалаца.

Након пуча 1974. у Португалу је успостављена војна влада, која је одмах зауставила рат и пристала да преда власт коалицији ова три покрета. Колиција се убрзо распала, и почео је грађански рат. Сједињене Државе, Заир и Јужна Африка су војно интервенисали на страни ФНЛА и УНИТА. На супротној страни, Куба, уз подршку Совјетског Савеза, интервенисала је у корист МПЛА. Новембра 1975, МПЛА је готово сломила УНИТА, и јужноафричке снаге су се повукле. Конгрес САД је забранио даље војно мешање САД у Анголи.

Како је контролисала Луанду, и обалски појас (са све уноснијим нафтним пољима), МПЛА је прогласила независност Анголе 11. новембра, 1975, на дан када су Португалци напустили престоницу. Португал је признао проглашење независности. Агостино Нето је постао први председник, а после њега је дошао Жозе Едуардо дос Сантос 1979. Опозициони покрети, ФНЛА и УНИТА су направили заједничку владу у зонама под својом контролом. Самопрокламована „Демократска Република Ангола“ је основана 24. новембра, 1975, са Холденом Робертом и Жонасом Савимбијем као ко-председницима, и Жозеом Нделеом и Џонијем Е. Пиноком као ко-премијерима. Ова влада се распала после 30. јануара, 1976.

Друга фаза рата

Грађански рат између УНИТА и МПЛА се наставио до 10. јануара, 1989, када је Куба почела да повлачи своје снаге. Током највећег дела овог периода, УНИТА је контролисала велике житнице у унутрашњости, и примала је подршку у виду америчких средстава и јужноафричких трупа. Слично, десетине хиљада Кубанаца је остало да пружа подршку МПЛА, често се борећи против Јужноафриканаца на фронтовима. 1988, Јужна Африка и Куба су се сагласиле око повлачења свих страних трупа из Анголе. Наредне године, договору о прекиду ватре је посредовало осамнаест афричких држава. Ово је довело до споразума 1991, који је предвиђао изборни процес за демократску Анголу, под супервизијом Уједињених нација. Жонас Савимби из УНИТАС-а није успео да победи у првој рунди председничких избора 1992. - освојио је 40% гласова, док је дос Сантос освојио 49%, тако да је требало да се одржи други круг. Савимби је окарактерисао изборе као непоштене, и обновио рат. Нови мировни споразум, Протокол из Лусаке, је договорен у Лусаки у Замбији, и потписан је 20. новембра 1994.

Мировни споразум између владе и УНИТА је предвиђао интеграцију бивших УНИТА побуњеника у владу и оружане снаге. Међутим, 1995, локализовани сукоби су настављени. Влада националног јединства је успостављена априла 1997, али су се озбиљне борбе наставиле касне 1998. када је Савимби обновио рат по други пут, тврдећи да МПЛА не испуњава своје обавезе. Савет безбедности УН је 28. августа 1997. изгласао увођење санкција према УНИТА. Анголска војска је извела велику офанзиву 1999. у којој је уништила конвенционални капацитет УНИТА, и заузела све велике градове које су претходно држале Савимбијеве снаге. Савимби је тада објавио да ће се УНИТА вратити герилској тактици, и већи део земље је остао у немирима.

Крај рата

Године 2002. Савимби је убијен у војној операцији, и УНИТА и МПЛА су договориле примирје шест недеља касније, 4. априла. Августа 2002, УНИТА се прогласила политичком странком и званично демобилисала своје оружане снаге, окончавши тиме грађански рат. Ангола тренутно ужива у крхком миру под вођством МПЛА и дос Сантоса.

Референце

1. „AfricanCrisis[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 13. 3. 2012. г. Приступљено 13. 6. 2013.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
2. Завоюет ли Беларусь позиции на глобальных рынках оружия? (10 сентября 2011)
3. Торговля оружием и будущее Белоруссии
4. Perez de Cuellar C. Pilgrimage for Peace: A Secretary-General's Memoir p. 325–326
5. Hironaka 2009, стр. 24.

Литература

• Hironaka, Ann (2009). Neverending Wars: The International Community, Weak States, and the Perpetuation of Civil War. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03866-0. 
• Brittain, Victoria (1998). Death of Dignity. Red Sea Press. ISBN 978-0-86543-636-7. . Виђење сукоба са тачке гледишта МПЛА.
• "Angola Retrospective: Long Road to Peace." New African, February 2016, 50+. http://www.questia.com/read/1G1-446932974/angola-retrospective-long-road-to-peace Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2020).
• Nelson Mandela & Fidel Castro, How Far We Slaves Have Come!, New York:Pathfinder Press, 1991
• Adunbi, Omolade (2015). Oil Wealth and Insurgency in Nigeria. Indiana UP. 
• Collelo, Thomas. Angola, a Country Study (3rd ed. US State Dept. 1991). http://www.questia.com/read/28183025/angola-a-country-study Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2020).
• Fernando Andresen Guimarães, The Origins of the Angolan Civil War: Foreign Intervention and Domestic Political Conflict, Houndsmills & London: Macmillan, 1998
• French, Howard H. "How America Helped Savimbi and Apartheid South Africa. (for the Record: Angola)." New African (June 2002). online Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2020).
• Gleijeses, Piero (2006). „Moscow's Proxy? Cuba and Africa 1975–1988.”. Journal of Cold War Studies. 8 (4): 98—146. doi:10.1162/jcws.2006.8.4.98. . online
• Gleijeses, Piero (2002). Conflicting Missions: Havana, Washington, and Africa, 1959–1976. U of North Carolina Press. 
• Gleijeses, Piero (2013). Visions of Freedom: Havana, Washington, Pretoria and the Struggle for Southern Africa, 1976–1991. U of North Carolina Press. 
• Hanhimaki, Jussi M (2004). The Flawed Architect: Henry Kissinger and American Foreign Policy. стр. 398=426. 
• Isaacson, Walter (2005). Kissinger: A Biography. стр. 672—92. 
• W. Martin James III (2011). A Political History of the Civil War in Angola 1974–1990. Piscataway: Transaction Publishers. стр. 34. ISBN 9781412815062. 
• Kennes, Erik, and Miles Larmer (2016). The Katangese Gendarmes and War in Central Africa: Fighting Their Way Home. Indiana UP. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
• Klinghoffer, Arthur J. (1980). The Angolan War: A study of Soviet policy in the Third World. Westview Press. .
• Malaquias, Assis. Rebels and Robbers: Violence in Post-Colonial Angola, Uppsala: Nordiska Afrikainstitutet, 2007.
• McCormick, Shawn H (1994). The Angolan Economy: Prospects for Growth in a Postwar Environment. Westview Press. .
• McFaul, Michael (1989). „Rethinking the 'Reagan Doctrine' in Angola.”. International Security. 14 (3): 99—135. JSTOR 2538933. doi:10.2307/2538933. 
• Minter, William. Apartheid's Contras: An Inquiry into the Roots of War in Angola and Mozambique, Johannesburg: Witwatersrand Press, 1994
• Niederstrasser, R. O. "The Cuban Legacy in Africa." Washington Report on the Hemisphere, (30 November 2017) . http://www.questia.com/read/1P4-1973343384/the-cuban-legacy-in-africa Архивирано на сајту Wayback Machine (3. април 2019).
• Onslow, Sue. “The battle of Cuito Cuanavale: Media space and the end of the Cold War in Southern Africa" in Artemy M. Kalinovsky, Sergey Radchenko. eds, The End of the Cold War and the Third World: New Perspectives on Regional Conflict (2011) p. 277–96 in online Архивирано на сајту Wayback Machine (7. фебруар 2019)
• Pazzanita, Anthony G, "The Conflict Resolution Process in Angola." The Journal of Modern African Studies, Vol. 29 No 1(March 1991): pp. 83–114.
• Saney, Isaac (2006). „African Stalingrad: The Cuban Revolution, Internationalism and the End of Apartheid”. Latin American Perspectives. 5: 81—117. doi:10.1177/0094582X05281111. .
• Saunders, Chris (2011). „The ending of the Cold War and Southern Africa”. Ур.: Artemy M. Kalinovsky, Sergey Radchenko. The End of the Cold War and the Third World: New Perspectives on Regional Conflict. стр. 264—77. 
• Sellström, Tor, ed. Liberation in Southern Africa: Regional and Swedish Voices : Interviews from Angola, Mozambique, Namibia, South Africa, Zimbabwe, the Frontline and Sweden (Uppsala: Nordic Africa Institute, 2002). http://www.questia.com/read/109682822/liberation-in-southern-africa-regional-and-swedish Архивирано на сајту Wayback Machine (18. децембар 2019).
• Stockwell, John. In Search of Enemies: A CIA Story, New York: W.W. Norton, 1978. by CVIA official
• Thornton, Richard. Nixon Kissinger Years: Reshaping America's Foreign Policy (2md ed. 2001) p. 356–92.
• Tvedten, Inge (1997). Angola: Struggle for Peace and Reconstruction. Westview Press.  a majort scholarly history.
• UN. "Security Council Again Condemns South Africa for 'Unprovoked Aggression' against Angola." UN Chronicle, November–December 1985, 12+. http://www.questia.com/read/1G1-4003581/security-council-again-condemns-south-africa-for-unprovoked Архивирано на сајту Wayback Machine (2. март 2020).
• Windrich, Elaine (1992). The Cold War Guerrilla: Jonas Savimbi, the U. S. Media, and the Angolan War. Greenwood Press. .
• Wolfers, Michael, & Bergerol, Jane. Angola in the Front Line (London: Zed Books, 1983)
• Wright, George The Destruction of a Nation: United States Policy Towards Angola Since 1945, (London: Pluto Press, 1997).

Спољашње везе

• Armed Conflict Events Data: Angolan Civil War 1975-1991
• Excerpts from In Search of Enemies: A CIA Story by John Stockwell (the CIA officer who headed up the CIA's Angola Task Force)
• "Savimbi's Elusive Victory in Angola" Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јул 2013), by Michael Johns, U.S. Congressional Record, October 26, 1989.
• Arte TV: Fidel, der Che und die afrikanische Odyssee
• Departement Sozialwissenschaften der Universität Hamburg über den Krieg in Angola (Hamburg University)
• Afrika-Bulletin Nr. 123, August/September 2006 mit Schwerpunktthema Angola
• Deutsches Auswärtiges Amt zur Geschichte Angolas Архивирано на сајту Wayback Machine (22. фебруар 2017) (German foreign ministry)
• Welt Online: Wie Castro die Revolution exportierte
• Christine Hatzky: Kuba in Afrika (Duisburg University)
• The National Security Archive: Secret Cuban Documents on Africa Involvement