Меморандум 12. марта (тур.12 Mart Muhtırası) је докуменат, односно ултиматум, који је 12. марта 1971. године генерал Мемдух Тагмач, начелник Генералштаба турске војске послао тадашњем премијеру Сулејману Демирелу, у коме је захтевао формирање "нове и одговорне владе" и претио да ће у супротном "сама преузети власт". Демирел је након трочасовног састанка у влади прихватио захтеве и поднео оставку, те је парламент изабрао нову "нестраначку" и "технократску" владу под водством Нихата Ермина. До ултиматума је дошло једанаест година након војног удара у коме је војска привремено преузела власт, а након кога су у Турској започете либералне реформе; крајем 1960-их и почетком 1970-их су Турску, међутим, почели да паралишу штрајкови нагло ојачаних синдиката и терористичка активност радикалне левице, а потом исте такве активности радикалне деснице (Сиви вукови), исламиста и курдских сепаратиста.[1] Две водеће странке, Иненијева опозициона Републиканска народна странка (ЧП) и владајућа Демирелова Странка правде - су биле подељене на фракције и изгубиле велики део ауторитета у народу. Иако није било никаквог насиља, а цивилни демократски поредак био номинално одржан, меморандум је де факто представљао државни удар. Верује се како су генерал Тагмач и његове присташе одбили да непосредно преузму власт, бојећи се негативних реакција у светској јавности, поготово међу НАТО-вим савезницима који су већ имали проблема са режимом пуковника у суседној Грчкој. Ерминова влада је, међутим, брзо дала широке овласти безбедносним службама да започну кампању хапшења, мучења и затварања, чије су жртве углавном били левичари. Ерминова влада је 1972. изгубила подршку у парламенту, али се политичка нестабилност и насиље одржало током 1970-их, а што је 1980. године кулминисало у новим војним ударом.
