Део конференције о корејском питању је завршен без усвајања било каквих декларација или предлога. Неки учесници и аналитичари окривљују Сједињене Државе због опструкције кретања према уједињењу.[3][4][5]
Када је реч о Индокини, на Конференцији је донет скуп докумената познат као Женевски споразуми. Овим документима је Вијетнам подељен у две зоне, северну под управом Вијетмина, и јужну под управом Државе Вијетнам, на чијем челу је тада био бивши цар Бао Ђаи. „Финална декларација конференције“ коју је представио британски председавајући Конференције, је налагала да „општи избори“ који ће се одржати у јулу 1956. доведу до уједињене вијетнамске државе. Иако је ово представљено као консензус, овај документ нису прихватили делегати Јужног Вијетнама нити Сједињених Држава. Осим тога, на Конференцији су потписана три одвојена споразума о прекиду ватре, који су покривали Камбоџу, Лаос и Вијетнам.
^Канадски представник, Ронинг је рекао: Комунисти су дошли у Женеву да преговарају.... Мислио сам да сам дошао на мировну конференцију.... Уместо тога, тежиште је било у потпуности на спречавању да дође до мировног споразума.... Није било изговора за затварање конференције без мировног споразума. Резолуција Молотова....је могла да буде прихваћена као основа за договор од стране већине од шеснаест држава које су се бориле под заставом УН. Halliday, Jon; Cumings, Bruce (1988). Korea, The Unknown War. Pantheon Books. стр. 211.
Литература
Halliday, Jon; Cumings, Bruce (1988). Korea, The Unknown War. Pantheon Books. стр. 211.