Прва пролетерска народно-ослободилачка ударна бригада је формирана 21. децембра 1941. године у Рудом. Одлуку о формирању бригаде донео је Централни комитет КПЈ, а формирао ју је Врховни командант НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито.
На дан формирања имала је шест батаљона (четири из Србије и два из Црне Горе) укупне јачине 1.200 бораца.
Први командант бригаде био је Коча Поповић, народни херој, а политички комесар Филип Кљајић Фића, народни херој.
Прва борба бригаде, код села Гаочића и Миоча, 22. децембра 1941. године славила се као Дан Југословенске народне армије.
Прва пролетерска ударна бригада је на свом ратном путу прешла више од 20.000 километара. У њеним борбама борило се више од 22.000 људи из целе Југославије. Имала је више од 7.500 погинулих, рањених и несталих бораца, а избацила је из строја више хиљада непријатељских војника. Дала је више од 3.000 руководилаца и 83 народна хероја.
Одликована је Орденом народног ослобођења, Орденом партизанске звезде, Орденом братства и јединства и Орденом заслуга за народ. Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је и Орденом народног хероја.
Крајем децембра 1941. године, Прва пролетерска бригада је заједно са Врховним штабом, прешла у источну Босну. У току Друге непријатељске офанзиве, од 17. до 23. јануара 1942. године водила је више борби: на Пјеновцу, код Рогатице, Вареша, Хан Пијеска и Бијелих Вода. Главнина бригаде је извела марш преко планине Игман, при температури од -32 степена. После завршетка Друге офанзиве, поново предузима значајне подухвате у источној Босни.
У Трећој непријатељској офанзиви заједно са Другом пролетерском бригадом, дејствовала је у источној Босни, Црној Гори, Херцеговини и у тешким борбама (Поља Колашинска, Дурмитор, Херцеговина) знатно помогла успешно повлачење партизанских снага у рејон Тромеђе.
У саставу Ударне групе пролетерских бригада пошла је, 24. јуна 1942. године, у поход на Босанску крајину. У походу је учествовала у борбама на прузи Сарајево-Мостар и рушењу ове саобраћајнице, ослобођењу Коњица (8. августа 1942), затим у борбама око Бугојна, Дувна и Шујице, за ослобођење Ливна и другим подухватима. Водила је више борби у надирању према Имотском и ослободила неколико места. Седмог октобра 1942. године учествовала је у ослобођењу Кључа, а до краја октобра ангажована је у борбама са четницима и италијанским снагама око Босанског Грахова.
У састав Прве пролетерске дивизије ушла је 1. новембра 1942. године, а седам дана касније у Босанском Петровцу од Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита добила је пролетерску заставу. У складу са планом Врховног команданта о продору снага НОВЈ у централну Босну, новембра и децембра 1942. и јануара 1943]]. године извела је више подухвата у долини Врбаса и централној Босни; у ноћи [[19. новембар|19/20. новембра уништила је јако непријатељско упориште Ситницу; у ноћи 25/26. новембра учествовала је у ослобођењу Јајца; у току децембра је ослободила Скендер-Вакуф и Котор-Варош и подручје Јошавке; у току јануара делом својих снага учествује у ослобођењу Теслића; у ноћи 15/16. јануара ослободила је Прњавор. Успеси код Теслића и Прњавора били су велики: убијено је и рањено неколико стотина, а заробљено 2.000 непријатељских војника и заплењена велика количина ратног материјала.
У Четвртој непријатељској офанзиви, у шестодневном маршу, пребацила се са сектора Бање Луке, преко Шипрага, Бојске, Горњег Вакуфа, на железничку пругу Сарајево-Мостар, па је у ноћи 17/18. фебруара ликвидирала посаде непријатеља на одсеку Раштелица-Брђани и после тога водила тешке борбе на Иван-седлу и Брадини и делом снага учествовала у нападу на Коњиц. Учествовала је и у познатом против удару снага НОВЈ код Горњег Вакуфа, од 3. до 5. марта 1943]]. године, а потом затварала правац Горњи Вакуф-Прозор.
После форсирања Неретве у наступању Главне оперативне групе НОВЈ на исток, бригада прва наступа општим правцем: Глатичево, рејон Калиновика, Устиколина. Од [[15. март|15. до 17. марта разбила је четничке снаге код Главатичева и на Липета планини, а у ноћи 22/23. марта водила је тешке борбе са четницима код Калиновика. У овим борбама четници су претрпели неколико тешких пораза, а бригада је похваљена од Врховног команда. Крајем марта избила је на Дрину код Устиколине. Прво је покушала да реку форсира из покрета, а пошто није успела, после припрема, форсирање је итвршила у ноћи 8/9. априла 1943. године. Водила је жестоке борбе за Капак и Крчино брдо. У борби код Ифсара (10. и 11. априла) учествовала је у разбијању знатних делова италијанске дивизије „Тауринензе”. Овим борбама омогућен је продор Главне оперативне групе Врховног штаба преко Дрине у Санџак. Крајем априла водила је жестоке борбе код Горажда са 369. немачком дивизијом.
У бици на Сутјесци првих дана води борбе са Првом немачком брдском дивизијом на сектору Бијело Поље, Мојковац, Шаховићи. Са овог сектора пребачена је на сектор Челебића, ради заштите Централне болнице и затварања правца Фоча-Челебић. После седмодневног марша, 21. маја код Челебића је из покрета напала и разбила 13. домобранску пуковију. Од тада до 24. маја на овом сектору, заједно са другим јединицама, водила је огорчене борбе. Учествовала је 24. и 25. маја у неуспелом покушају пробоја југоисточно од Фоче. До 6. јуна водила је борбе у долини Сутјеске, а 8. јуна је избила на Зеленгору. Јуришем на Балиновцу, 10. јуна 1943. године, бригада је пробила непријатељски обруч на Зеленгори, а два дана касније пробила је нови обруч на комуникацији Калиновик-Фоча. У противофанзиви Главне оперативне групе у источној Босни у јулу и августу водила је више борби (Власеница, Дрињача, Зворник и на прузи Сарајево-Зеница). У септембру дејствује у Далмацији, а у октобру и новембру на ширем подручју Травника.
У зиму 1943/1944. године и у пролеће 1944. године дејствује око Јајца, Мркоњић града и Герзова. У дрварској операцији води жестоке борбе на правцу Мркоњић град-Млиниште и Млиниште-Гламоч. Из западне Босне креће за Санџак, а на том путу водила је борбе на планинама Враници, Зецу, Битовњи и код Трнова. У августу 1944. године учествује у борбама у Санџаку, а 23. августа почео је њен продор у Србију. Водила је тешке борбе са Бугарским снагама на Палисаду и са јаким четничким снагама на Јеловој гори, код Карана, Косјерића и Варде, за ослобођење Бајине Баште и Ваљева (септембра) и Уба (октобра). У Београдској операцији истакла се у многим борбама. Од децембра 1944. до априла 1945. године дејствује на Сремском фронту. Учествује у пробоју Сремског фронта 12. априла 1945. године и учествује у више подухвата у Срему, Славонији и све до Загреба. Последњу борбу водила је за ослобођење Загреба, у који улази 9. маја 1945. године.
Од око 22.000 бораца колико је, за три и по године рата, прошло кроз редове Прве пролетерске ударне бригаде њих 83 проглашено је за народне хероје. Неки од њих су: