Историјски и културно она обухвата, или је обухватала, нека подручја источно и североисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном.
Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, где живи око 10% становништва земље.
Географија
Херцеговина је брдско-планинско подручје које чини део Динарских планина. Типични су предели карста у којима се повремено појављују плодне равнице — поља. Клима је медитеранска, иако са нешто више падавина у односу на просек за овај тип климе. Зиме су благе, и за разлику од суседне Босне, снега у долинама Херцеговине има веома ретко. Лета су сува и врела, посебно у јулу и августу.
Највиши врх је Маглић на 2.386 м, затим Волујак 2.336 м код Гацка. Остали значајни врхови су Чврсница (2.226 м код Посушја и Прењ (2.226 м код Мостара. Значајна планина је и Вран — природна граница између Херцеговине и Босне.
Једина већа река је Неретва, која извире код Гацка и у великом луку дугом 218 км пролази кроз централни део регије. Јужни део Херцеговине припада сливу реке Требишњица, дуге 96,5 км, која извире код Билеће, а понире код Хутова.
Херцеговина нема великих природних језера, али има три велика вештачка: Јабланичко и Рамско на Неретви и Билећко на Требишњици које је највеће вештачко језеро Балкана.
У географском смислу, од наведених општина северни дио општине Прозор припада Босни, док Херцеговини припадају и јужни дијелови општина Томиславград и Фоча, чији се већи дијелови такође налазе у Босни, а исто тако Херцеговини, у целини, географски припада и подручје бивше општине Улог, иначе у саставу општине Калиновик. Сматра се да је прелаз из Босне у Херцеговину на превоју Иван седло. Некада се у географском смислу под Херцеговином подразумевају сливови река Неретве и Требишњице.
Ја велики жупанНемања дозвољавам Сплићанима да слободно излазе у моју земљу, и сина ми Растка у Хумску земљу, и сина ми Вукана у Зету, и да слободно тргују, и да им се никаква неправда не догоди.
Каснији српски владари у српским земљама, укључујући херцеговачке и босанске, са поносом су своју власт и титуле везивали за име Светога Саве.[тражи се извор]
Османлије су први почели ту регију називати Херцеговина у ствари Вилајет Херцеговина, по њеном тадашњем владару херцегу Косачи. Херцеговина је и под Османлијама задржавала облик самоуправе у виду Херцеговачког пашалука. Херцеговина је држава која је дуго одолијевала нападима Турака, а по освајању нису престајали са устанцима и бунама, највећи је устанак Невесињска пушка који је Херцеговини требало да донесе коначну слободу и обнову независности а потом и уједињења са осталим српским државама.
Аустроугарска је анектирала Херцеговину након Берлинског конгреса. Само дио Херцеговине је ослобођен али као дио Црне Горе у којој је остао до дана данас. Херцеговина је задржала неку врсту аутономије и у Аустроугарској. Херцеговци се опет највише истичу у борби против окупатора и делују у виду организације Млада Босна.
Херцеговина тада по први пут губи своје име и своју територију и бива подељена на Зетску и Приморску бановину. Приморска бановина после постаје дио Хрватске бановине па тако и дио Херцеговине.
Херцеговина није доживела развој у периоду између два светска рата и остала је по свим параметрима неразвијен регион. Миграције из Херцеговине у друге крајеве биле су честе.[3]
Источни Херцеговци су се и тада истицали и борили против злочиначког окупатора многобројним устанцима у којима су поразили злочиначку јединицу озлоглашеног усташе Мија Бабића-Ђованија, десне руке Анте Павелића. Херцеговачки устаници су усташку јединицу поразили а Мија усмртили.
Херцеговина у другој Југославији
Стварањем СФР Југославије, Херцеговина се по први пут присаједињује са Босном у једну федералну јединицу — СР Босна и Херцеговина, задржава своје име али не добија федералну јединицу засебно, што су многи сматрали неправдом узевши у обзир да је добила Македонија, Словенија, Црна Гора, па и Војводина и Косово и Метохија који су имали велики степен аутономије.
Radojević, Mira (2000). „Srpsko-hrvatski spor oko Bosne i Hercegovine i Vojvodine u periodu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca”. Dijalog povjesničara-istoričara. 2. стр. 325—339.
Терзић, Славенко, ур. (1995). Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ, Православна реч. ISBN86-7743-007-5.