Корејски рат

Корејски рат
Део Хладног рата
Слике Корејског рата
Време 25. јун 1950 — 27. јул 1953. Место Корејско полуострво Узрок Покушај Северне Кореје да освоји Јужну Кореју. Исход Склопљено је примирје које је још увек на снази, успостављена је демилитаризована зона и територијално разграничење дуж 38. паралеле. Територијалне промене Мало територијално проширење Јужне Кореје.
Сукобљене стране
Јужна Кореја  Организација уједињених нација  Сједињене Америчке Државе  Уједињено Краљевство  Аустралија  Белгија  Канада  Колумбија Етиопија Француска  Краљевина Грчка  Холандија  Нови Зеланд Филипини Јужна Африка  Тајланд  Турска Медицинско особље  Данска  Италија  Западна Немачка  Индија  Израел[1]  Норвешка  Шведска Остала помоћ  Република Кина  Јапан[2]  Куба  Салвадор  Шпанија[3]	Северна Кореја  Кина  Совјетски Савез Медицинска помоћ Бугарска Чехословачка  Источна Немачка[4] Мађарска[4][5] Пољска Румунија[6] Остала помоћ  Индија[7][8] Монголија
Команданти и вође
Сингман Ри Чунг Ил-квон Пајк Сонјеп Даглас Макартур Метју Риџвеј Марк Кларк Хари Труман Двајт Д. Ајзенхауер Елпидио Кирино Фидел Рамос Ташин Јазичи	Ким Ил Сунг Чој Јонг-кун Ким Чек † Мао Цедунг Пенг Дехуај Јосиф Стаљин Георгиј Маљенков
Јачина
590.911 480.000 63.000[9] 26.791^[тражи се извор] 17.000 7.430[10] 5.455[11] 3.972 3.421^[тражи се извор] 2.163[12] 1.389 1.294 1.271 1.068 900 826 Укупно: 941.356–1.139.518	260.000 926.000 26.000 Укупно: 1.212.000
Жртве и губици
Јужна Кореја мртвих: 58.127 рањених: 175.743 заробљених и несталих: 80.000[13]  Сједињене Америчке Државе мртвих: 36,516 рањених: 92.134 заробљених:7.245 несталих: 8.176 ^[тражи се извор]  Уједињено Краљевство мртвих: 1.109[14] рањених: 2.674 заробљених и несталих: 1.060[15]  Аустралија мртвих: 339^[тражи се извор]  Канада мртвих: 516[16] рањених: 1.042 Француска мртвих и несталих: 300 ^[тражи се извор]  Краљевина Грчка мртвих: 194[17] рањених: 459  Холандија мртвих: 123 ^[тражи се извор]  Нови Зеланд мртвих: 33[18] Филипини мртвих: 112[10] Јужна Африка мртвих: 28 несталих: 8[19]  Турска мртвих: 721[20] рањених: 2.111 заробљених:216 несталих: 168 Укупно: 474.000	Северна Кореја мртвих: 215.000 рањених: 303.000 заробљених и несталих: 120,000[15]  Кина Кинески извори: мртвих: 148.000 рањених: 380.000 заробљених: 21.400[21] Амерички извори: мртвих: више од 400.000 рањених: 486.000 заробљених: 21,000[15] Совјетски Савез мртвих: 282[22] Укупно: 1.190.000-1.577.000

Корејски рат, који је започео као грађански рат, водио се од 1950. до 1953. на полуострву Кореја, која је након Другог светског рата подељена на совјетску и америчку окупациону зону. Грађански рат је избио 25. јуна 1950. када је комунистичка Демократска Народна Република Кореја напала капиталистичку Републику Кореју. Грађански рат је проширен када су Сједињене Државе, а касније и Народна Република Кина ушле у рат због хладноратовских тензија. Рат се окончао примирјем које је постигнуто 27. јула 1953. године.

Главна подршка Северној Кореји је била Кина, уз ограничену помоћ совјетских борбених саветника, војних пилота и оружја. Јужну Кореју су подржавале снаге Уједињених нација, углавном америчке, иако су многе друге државе такође допринеле у погледу броја војника. Када је рат избио, Северна и Јужна Кореја су постојале као привремене владе које се боре за контролу над целим полуострвом, након поделе Кореје од стране САД и Совјетског Савеза.

Почетак рата

Узрок сукоба је подела Кореје која је од 1910. до 1945. године била под јапанском влашћу - на совјетску и америчку окупациону зону након предаје Јапана у Другом светском рату. Демаркациона линија, установљена претходним договором из 1945. године, ишла је 38. паралелом. Било је планирано да се по завршетку окупације одрже избори и Кореја уједини као држава са јединственом владом. Те планове је пореметило избијање Хладног рата па су, слично као и у Немачкој, преговори о уједињењу пропали. Уместо тога су СССР и САД установиле супарничке и идеолошки супротстављене владе, односно државе које су се називале Северна и Јужна Кореја. Оба режима су настојала да уједине Кореју оружаном силом, али је Север, који је примао издашну совјетску војну помоћ, једини био у стању да то учини.

Сукоб интереса бившег Совјетског Савеза и САД на Далеком истоку доводе до Корејског рата (1950—1953). Пре почетка рата севернокорејци су започели са нагомилавањем трупа дуж 38. паралеле. Самоуверени севернокорејски вођа Ким Ил Сунг је у почетку одбио помоћ кинеског председника Мао Цедунгa. Рат је почео нападом севернокорејских комунистичких снага на Јужну Кореју 25. јуна 1950. дуж 38. паралеле.

Ток рата

Ток Корејског рата 1950—1953

На самом почетку рата више војних успеха је имала боље опремљена и снабдевена севернокорејска војска. Малобројна, слабије опремљена и деморализована јужнокорејска војска је брзо поражена и присиљена на повлачење. САД нису желеле отворено да уђу у рат, нити превише да снабдевају јужнокорејску армију, док Совјети и Кинези нису крили своју подршку. Севернокорејци нису крили совјетске тешке тенкове и авионе, па су САД на то реаговале користећи совјетски бојкот УН изгласавши резолуцију којом се у циљу супротстављања севернокорејској агресији може користити војна сила. У Јужну Кореју су из Јапана почеле пристизати америчке снаге које су колико-толико стабилизовале ситуацију, али су до септембра претрпеле велике губитке и под контролом Југа једва задржале мостобран код Пусана. Савет безбедности Уједињених нација одлучује да пошаље међународне снаге под ознаком УН-а да смири ситуацију мислећи да ће се стање брзо средити и да неће бити потребно много војске нити механизације. Савет безбедности Уједињених нација (на чијем заседању није учествовао СССР) поставља америчког генерала Дагласа Макартура за команданта Уједињене команде интервентних снага Уједињених нација. Циљ интервенције снага ОУН-а је било сузбијање агресије комунистичке Кореје на јужну, демократску истоимену државу. Због бојкота ове седнице од стране Совјетског Савеза сама оптужба за агресију је спорна јер је јасно да би био уложен вето да је совјетски представник тада био на седници. НР Кина (која у то време није била члан УН и коју је заступала прогнана националистичка влада на Тајвану) је активно помагала комунистичке снаге. Снаге УН-а су убрзо пристигле у Јужну Кореју. Када су прво ступиле у борбу, снаге УН-а су доживљавале катастрофалне поразе, амерички лаки тенкови М24 Чефи нису били ни близу совјетским тешким тенковима. Када су јужнокорејске и снаге УН сатеране у ћошак на ивици пораза Американци одлучују да пошаљу своју војску у Јужну Кореју. Прекретницу у рату представљало је искрцавање америчких снага код Инчона, у севернокорејској позадини. Са доласком америчких трупа ствари се побољшавају у корист јужнокорејаца, који су прешли у контранапад. Севернокорејске јединице су биле присиљене на ужурбано повлачење, па су снаге УН ослободиле целу територију Јужне Кореје. Но, опијен победом, амерички командант генерал Макартур је одлучио да настави рат, пређе 38. паралелу и уједини Кореју, овај пут под америчким патронатом. Тај потез је озбиљно забринуо комунистичку власт у НР Кини, која је покушала да упозори Американце да се зауставе или ће се севернокорејским јединицама придружити кинеске снаге. Севернокорејци на ивици пораза траже помоћ од Кинеза. Како су та кинеска упозорења игнорисана, Кинези су 19. октобра послали милион добровољаца кинеске армије преко границе, а дотадашњу америчку премоћ у ваздуху су по први пут изазвали млазни кинески ловци МиГ-15. Када ни то није довело до заустављања америчког напредовања према кинеској граници, у новембру су Кинези предузели снажну офанзиву, ударили у бок изнађених америчких снага, нанели им тешке губитке и натерали их на повлачење - које многи данас држе најдужим у америчкој војној историји.

Када су Кинези и Севернокорејци поново прешли преко 38. паралеле, осрамоћени Макартур је јавно захтевао проширење рата на Кину и коришћење нуклеарног оружја. Тиме се супротставио председнику Харију Труману који је рат желео да ограничи, плашећи се да би могао прерасти у Трећи светски рат. Макартур је смењен, те је након мањих америчких противофанзива фронт постепено стабилизован. Одлучујућих победа није било ни на једној страни.

Први преговори о примирју су одржани 10. јула 1951. у Кесонгу. После су прекинути и било је одржано преко стотину састанака о прекиду ватре. Рат се наставио кроз мање, локалне акције. Преговори су 27. јула 1953. године завршени потписивањем примирја у Панмунџону. Технички гледано, рат још увек није завршен, али демаркацијска линија - Демилитаризована зона - представља de facto границу две држава.

(Не)завршетак рата

Иако је потписано примирје 27. јула 1953. рат се правно никада није ни завршио, а потписивање "Панмунџон декларације мира, просперитета и унификације Корејског полуострва" 27. априла 2018. је први конкретан споразум којим се покрећу преговори који би водили трајном миру. По свим критеријумима, рат је завршен неодлучним резултатом. Северна, али и Јужна Кореја су доживеле неуспех у покушају уједињења, а на обе стране је погинуло 3 милиона људи уз неописива разарања. САД су успеле да спрече комунисте у даљем надирању према Азији, али је у рату скршен мит о америчкој непобедивости. Кина је ипак, успешном интервенцијом у корист свог савезника, по први пут након 19. века повратила статус велике силе. Једини истински победник рата био је Јапан, који се наметнуо као најважнији амерички савезник у Азији и чија је индустрија захваљујући америчким војним наруџбама доживела препород. Корејски рат је важан као први сукоб у коме су се сукобили млазни авиони, као и први сукоб у којем су кориштени хеликоптери, углавном за евакуацију рањеника. "Панмунџон декларације мира, просперитета и унификације Корејског полуострва", коју су 27. априла 2018. потписали председници Ким Џонг Ун и Мун Џае Ин први је конкретан корак у последњих неколико деценија ка постизању трајног мира и почетак уједињења две Кореје. У њему, Северна Кореја се обавезала на постепену комплетну денуклеаризацију и отварање границе како би се поново спојиле породице које су претходно остале раздвојене границом. Обе стране су се обавезале да ће до краја те године бити потписан мировни споразум. Сама демилитаризована зона између две Кореје, по овом споразуму, од 1. маја 2018. постаје зона мира.

Референце

1. Young, Sam Ma (2010). „Israel's Role in the UN during the Korean War” (PDF). Israel Journal of Foreign Affairs. 4 (3): 81—89. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 8. 2015. г. 
2. „Post-War Warriors: Japanese Combatants in the Korean War”. 
3. Edles, Laura Desfor (1998). Symbol and Ritual in the New Spain: the transition to democracy after Franco. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 32. ISBN 978-0-521-62885-3. 
4. Edwards, Paul M. (2006). Korean War Almanac. Almanacs of American wars. New York: Infobase Publishing. стр. 528. ISBN 978-0816074679. Архивирано из оригинала 4. 7. 2017. г. 
5. Kocsis, Piroska (2005). „Magyar orvosok Koreában (1950–1957)” [Hungarian physicians in Korea (1950–1957)]. ArchivNet: XX. századi történeti források (на језику: Hungarian). Budapest: Magyar Országos Levéltár. Архивирано из оригинала 10. 5. 2017. г. Приступљено 22. 11. 2016. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
6. „Romania's "Fraternal Support" to North Korea during the Korean War, 1950–1953”. Wilson Centre. Архивирано из оригинала 21. 2. 2013. г. Приступљено 24. 1. 2013. 
7. Stueck 1995, стр. 196. sfn грешка: no target: CITEREFStueck1995 (help)
8. Millett, Allan Reed, ур. (2001). The Korean War, Volume 3. Korea Institute of Military History. U of Nebraska Press. стр. 541. ISBN 978-0803277960. Архивирано из оригинала 4. 7. 2017. г. Приступљено 18. 9. 2015. „India could not be considered neutral.”  Непознати параметар |isbn%209780803277960&hl= игнорисан (помоћ)
9. „On This Day 29 August 1950”. BBC. Приступљено 15. 8. 2007. 
10. „Filipino Soldiers in the Korean War (video documentary)”. Приступљено 24. 3. 2008. 
11. Walker, Jack D. „A brief account of the Korean War”. Приступљено 15. 8. 2007. 
12. Thomas & Abbott 1986, стр. 22–23.
13. „South Korean POWs”. Архивирано из оригинала 7. 10. 2007. г. Приступљено 15. 8. 2007. 
14. „The UK & Korea, Defence Relations”. Office of the Defence Attache, British Embassy, Seoul. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 15. 8. 2007. 
15. Hickey, Michael. „The Korean War: An Overview”. Приступљено 16. 8. 2007. 
16. „Canadians in Korea: Epilogue”. Veterans Affairs Canada. 6. 10. 1998. Архивирано из оригинала 10. 11. 2005. г. Приступљено 27. 10. 2007. 
17. „Greek Expeditionary Force”. Korean War.com. Архивирано из оригинала 27. 7. 2011. г. Приступљено 23. 6. 2009. 
18. New Zealand in the Korean War
19. „South Africa in the Korean War”. korean-war.com. 20. 11. 2006. Архивирано из оригинала 1. 11. 2006. г. Приступљено 23. 6. 2009. 
20. „The Turks in the Korean War”. Архивирано из оригинала 28. 6. 2011. г. Приступљено 15. 8. 2007. 
21. Xu, Yan. „Korean War: In the View of Cost-effectiveness”. Consulate-General of the People's Republic of China in New York. Архивирано из оригинала 15. 7. 2011. г. Приступљено 16. 8. 2007. 
22. Кривошеев Г. Ф., Россия и СССР в войнах XX века: потери вооруженных сил. Статистическое исследование (Krivosheev G. F., Russia and the USSR in the wars of the 20th century: losses of the Armed Forces. A Statistical Study Greenhill. 1997. ISBN 978-1-85367-280-4..) (језик: руски)

Литература

• Millett, Allan Reed, ур. (2001). The Korean War, Volume 3. Korea Institute of Military History. U of Nebraska Press. стр. 541. ISBN 978-0803277960. Архивирано из оригинала 4. 7. 2017. г. Приступљено 18. 9. 2015. „India could not be considered neutral.”  Непознати параметар |isbn%209780803277960&hl= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |isbn+9780803277960#v= игнорисан (помоћ)
• Edwards, Paul M. (2006). Korean War Almanac. Almanacs of American wars. New York: Infobase Publishing. стр. 528. ISBN 978-0816074679. Архивирано из оригинала 4. 7. 2017. г. 
• Edles, Laura Desfor (1998). Symbol and Ritual in the New Spain: the transition to democracy after Franco. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 32. ISBN 978-0-521-62885-3. 
• Thomas, Nigel; Abbott, Peter (1986). The Korean War 1950-53. Osprey Publishing. ISBN 978-0-85045-685-1.