Вршац је градско насеље у саставу града Вршца у Јужнобанатском округу, један од најстаријих банатских градова који се налази на југоисточном рубу Панонске низије, у подножју Вршачких планина. Према попису из 2022. има 31.946 становника (према попису из 2011. било је 36.040 становника).[1] По овоме је Вршац други по величини град у округу, после Панчева, и највећи град у Војводини без статуса средишта округа.
Називи
Владичански двор
Назив Вршац (слсрп.Връшъцъ) је словенског порекла, а у том облику посведочен је од 16. века. Из тог назива изведени су и одговарајући облици у неким другим језицима (рум.Vârşeţ, мађ.Versec, нем.Werschetz, хебр.ורשאץ).
Старији мађарски назив за Вршац, који је гласио Ердшомљо (мађ.Érdsomlyó) или скраћено Ершомљо (мађ.Érsomlyó), посведочен је већ од 13. века. Од тог назива настао је и потоњи турски облик Семлик или Шемлик (Шемљуг), који је посведочен у османским пописним дефтерима из 16. века (тур.Varoş-i Şemlik, nam-i diğer Vırşaç” / варош Шемлик, друго име Вршац). Идентификација старог мађарског и потоњег турског назива са српским Вршцем извршена је захваљујући научним истраживањима у другој половини 20. века, чиме су отклоњене раније заблуде Феликса Милекера о идентификацији Вршца са средњовековним насељем Подвршац (Podwersa, Poduersa), које је такође припадало Карашкој жупанији.[2][3]
Вршац лежи у самом подножју Вршачких планина. У његовој непосредној близини налазе се депресије Великог и Малог рита, поточне долине, лесне заравни, а на невеликој удаљености налази се и Делиблатска пешчара, специфичан географски комплекс и једно од највећих пешчаних пространстава у Европи. Вршачке планине, на крајњем југоистоку Баната, заузимају површину од око 170 km². Имају претежно одлике брдско-брежуљкастих предела чији централни део има планински карактер. Почињући са брдима Капела (252 м) и Кула (399 м) над самим градом, простиру се на истоку све до речице Черне у Румунији, на северној страни оивичене су Марковачким потоком и Малим Ритом у који се стрмо спуштају. Са јужне стране благо опадају и завршавају се долинама потока Месића и Гузајне. У уздужном профилу, на правцу исток-запад налазе се највећи врхови, међу којима доминира Гудурички врх (641 м), уједно и највиши врх у Војводини. Јужна и северна подгорина испресецане су вододеринама и поточним долинама.
Клима је умерено-континентална, са следећим обележјима: дуга и топла лета, нешто хладније, а понекад хладне и снеговите зиме, свежија и краћа пролећа, док су јесени дуже и топлије. Посебну специфичност Вршцу даје кошава. Најчешће дува у рано пролеће и позну јесен, односно у хладнијој половини године. Брзина кошаве је променљива и креће се од 18 до 40 км на сат, а поједини удари и до 140 и више км на сат. Осим кошаве дува и северац и северозападни ветар.
Вршачки предео је прилично сиромашан водотоковима природног порекла. Једина река је Караш, који извире у Румунији и протиче недалеко од Вршца. Месић, највећи од неколико потока, извире у брдима изнад истоименог села и протиче кроз сам град. На територији јужног Баната изграђена је од 18. века до данас, читава мрежа канала за одвођење атмосферских и подземних вода. Највећи је канал Дунав—Тиса—Дунав, који пролази на око десетак километара од Вршца. У самом граду је вештачко језеро које је уређено као градско купалиште, а у близини, у Великом Риту постоји рибњак површине 906 хектара, познат и као станиште великог броја врста барских птица и друге дивљачи.
Подручје данашњег града и околине било је настањено у давној прошлости, а први трагови насеља потичу из праисторијских времена. Археолошка истраживања су показала да је Вршац био настањен и током раног средњовековног периода, а почевши од 11. века тај простор се налазио под угарском влашћу. Средњовековни Вршац се потом развијао око утврђеног града и подграђа.[4]
Најстарији историјски извори који се односе на ово место потичу из 1227. године, када су поседи великашке породице Чак у Вршцу замењени са краљевским имањем у граду Пожеги. Почевши од 13. века, у Вршцу је постојао и доминикански самостан. Прва сведочанства о тврђави потичу из 1323. године. Место се 1330. године помиње и као трговиште, што представља сведочанство о постепеном привредном успону. Град је био у краљевском поседу, а налазила се у управној надлежности великих жупана Карашке жупаније.[5][6]
Насеље се развијало у подножју средњовековне тврђаве коју је додатно утврдио угарски краљ Жигмунд почетком 15. века, ради боље одбране околног подручја од све чешћих османских упада. Град је потом предат на управу српском деспоту Стефану Лазаревићу, а потом и деспоту Ђурђу Бранковићу, који се око вршачких поседа спорио са Јаношем Хуњадијем. Током друге половине 15. и прве половине 16. века, вршачка тврђава је била део ширег одбрамбеног система којим су на југоистоку Угарске заповедали северински банови.[4]
Већ у позном средњем веку вршачка област била је позната по својим винима која су била међу најтраженијима на угарском двору.
Вршачки крај је и даље остао настањен Србима, који су 1594. године на тим просторима подигли велики народни устанак против османске власти. Првобитно су имали успеха, а међу ослобођеним градовима био је и Вршац. Након слома устанка, знатан део српског становништва избегао је у суседну Кнежевину Трансилванију, а Вршац је временом попримио изглед оријенталне вароши.[8][9]
Османска власт у Вршцу трајала је све до избијања Аустријско-турског рата (1716-1718), када је град ослобођен (1716) и укључен у састав хабзбуршког Тамишког Баната (1718). Све до 1778. године, град је био седиште Вршачког дистрикта. Ту се налазио управни уред и подуред, коњичка касарна, пошта, римокатоличка црква и царинарница, а становништво је било измешано: швапско, српско и влашко.[10]
Након укидања Тамишког Баната (1778-1779), Вршац се нашао у саставу Тамишке жупаније. Током 18. века, у вршачки крај су колонизовани Немци из области око реке Мозела, који су собом донели нове виноградарске технике које ће Вршац брзо претворити у једно од средишта винарства у Хабзбуршкој монархији. Брзи привредни успон крунисан је добијањем повеље слободног краљевског града 1817. Град је знатно назадовао за време револуције 1848. када су се око њега борили Срби и Мађари. Остатак XIX века протекао је у миру и напретку који је пресекла зараза филоксере која је запретила уништењем све винове лозе. Ипак, катастрофалне последице филоксере брзо су поништене у овој области планским сађењем америчких сорти лозе.
Градска скупштина у ВршцуПоглед на Вршачку кулу из градаГрадски музеј Вршац[11]
Године 1858. наводи се да у Вршцу има 10.000 православних Срба, девет српских школа, Богословија српска и румунска, ту је столица вршачког епископа, 11 адвоката и других представника интелигенције.[12]
Највећа етничка промена наступила је у току Другог светског рата када су нацисти, махом домаћи Немци, протерали у концентрационе логоре и тамо усмртили готово целокупно јеврејско становништво града, док је након 1944. године целокупна немачка заједница која није избегла пред Црвеном армијом протерана из својих кућа и смештена у сабирне логоре у којима су услед изузетно лоших животних услова и лишени свих грађанских права, страдали од глади и болести, док су се преживели након 1948. године уз прећутну сагласност власти почели исељавати у Аустрију, Немачку или прекоморске земље. Тада долази до систематске демографске и политичке промене у граду. Осамдесетих година двадесетог века Вршац почиње да излази из привредне таме и развија имиџ успешног града.
Вршац има знамениту историјску прошлост, са споменицима од праисторије до данашњег доба. Многобројне карактеристичне грађевине из XVIII и 19. века, Градска кућа, стара апотека (1783), барокна зграда „Два пиштоља“, кућа у којој је живео и умро Јован Стерија Поповић, Владичин двор, цркве (римокатоличка црква св. Герхарда од Сагреда је највећа римокатоличка црква у Србији, а била је друга по величини у СФРЈ, одмах после загребачке катедрале. Довршена је 1863. године и има функционалне оргуље на којима се редовно одржавају концерти. Капела св. Крста је најстарија римокатоличка богомоља у Банату, чију градњу су започели досељеници 1720, а завршили 1728. године. Православна црква св. Оца Николаја саграђена је 1785. године и тада је била највећа српска православна црква северно од Саве и Дунава.), Вршачки градски парк са споменицима, Народни музеј (основан 1882. — најстарији музеј у Војводини), а главно обележје града је Вршачки замак на Вршачком брегу из раног средњег века, симбол града и најстарији замак на територији Војводине. Све то је вредно помена, а нарочито Манастир Месић из XVII века. У овом граду рођени су отац српске драме Јован Стерија Поповић и један од наших најпознатијих сликара Паја Јовановић. Град има професионално позориште и развијену издавачку делатност, у којој предњачи КОВ — Књижевна општина Вршац. У граду се одржавају Јесењи позоришни фестивал и Међународни фестивал фолклора.
Најпознатији и најтрофејнији је женски кошаркашки клуб Хемофарм са шест освојених титула шампиона државе. Вршац има леп градски стадион са око 10.000 места, модерни спортски комплекс центар Миленијум са око 3.500 места, неколико мањих спортских сала, терена и игралишта.
Године 2012. играле су се, у препуном Миленијуму, утакмице Д групе Европског првенства у рукомету. Овде су наступали: Хрватска, Словенија, Исланд и Норвешка.
У насељу Вршац живи 29.843 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,0 година (38,4 код мушкараца и 41,4 код жена). У насељу има 12.893 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,79.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
Борисав Атанасковић — југословенски и српски књижевник, драмски писац за децу и одрасле, глумац у Народном позоришту »Јован Стерија Поповић», редитељ, новинар, драматург радио драме за децу на српском и уредник радио драме за децу на српском, мађарском, словачком, румунском и русинском језику у Радио Новом Саду 1.
Крстић, Александар Р. (2010а). „Банат у средњем веку”. Банат кроз векове: Слојеви култура Баната: Зборник радова. Београд: Вукова задужбина. стр. 65—90.
.svg)
