Обреновац је градско насеље у градској општини Обреновац у граду Београду. Налази се на ушћу рекеКолубаре у реку Саву, недалеко од главног града. Обреновац је кроз своју историју претрпео спаљивање и многобројне поплаве. Једно од паљења било је 1815. године после Битке на Палежу. Поседује преко четири основне школе и три средње. Једна од њих је надалеко позната Гимназија у Обреновцу која има традицију дугу преко деведесет година. Добио је име указом кнеза Милоша од 7. децембра 1859. године, старо име је било Палеж.[1] Према попису из 2022. има 25.380 становника (према попису из 2011. било је 25.429 становника).[2] Обреновац је један од главних пословних центара Србије, првенствено због два гиганта за производњу енергије, ТЕ Никола Тесла I и II, који снабдевају Србију са преко 60% електричне енергије.
Историја
Први помени и први период османске власти (крај 17. века-1718)
Није познато када је Палеж основан. Верује се да је основан за време османске власти, и могуће је да је поникао у слично време када и Уб (почетком 18. века), будући да је служио истој сврси (чувању комуникација између Београда и Шапца).[3] На картама Бакома Кантелија и још једног непознатог аутора из 1689. године Палеж није уцртан. Тек једна безимена карта настала око 1700. године има уцртано насеље Palos на Колубари. Друга карта која означава Палеж, и то као паланку (Palanca Paleche), носи име Околина Београда (Les environs de Belgrad). Њу је на лицу места цртао францускиинжењерДе Масар и цртана је између 1696. и 1698. године, а објављена у Паризу 1717. године. На њој је, вероватно грешком, Палеж приказан на супротној страни Саве (у Срему).[4]
Привремена војна управа у Београду замењена је 1720. администрацијом новооснованог Краљевства Србије. За провизора Палешког дистрикта тада је постављен Јохан Георг Штромајер. Њему су били потчињени ишпан и два иберрајтера.[6]
Године 1721. је објављен попис Краљевства Србије. Подаци о самом Палежу нису доступни, али су доступни подаци о Палешком дистрикту.
У то време су почели напори да се Београд обнови и измени по западноевропском моделу. Због тога је дрво постало изузетно тражен материјал. За шумарског надгледника за области Шапца и Палежа је 8. јуна 1722. постављен Матузалем Унгар, са годишњом платом од 100 форинти.[8] Између 1724. и 1726. управо је из Палежа допремана највећа количина грађевинског дрвета за Београд. У те три године је превезено 47.549 хвати дрвне грађе. За тај посао новац су добијали: Петар Херцеговић, Мисрарош Јанош, Тос Мишко, Мандор Јошка, Антон Холонеса, Ноит Хечи, Срабо Марти, Верес Јанош, Ханс Вебер, Отруба Марчи и Кечкемет Андраш.[9]
Палешки дистрикт је био први у Краљевству Србији по пчеларству. На име десетка на мед становници овог дистрикта су 1722. године платили 362 форинте и 12 крајцара.[10]
Једна од испостава Главне царинске управе Краљевства Србије налазила се у Палежу. Ова царинарница, уз београдску, била је једина у Србији која је имала независно чиновништво.[11] Цариник и одговорни за речни саобраћај на почетку хабзбуршке управе био је Јохан Георг Михалис са платом од 150 форинти годишње.[12] Као управник царине 1730. године помиње се ишпан Адам Ердељи.[13] Током 1730/1731. царина у Палежу тражила је поправку државног преноћишта у ком су боравили њени службеници.[14] Године 1732. управник палешке царине био је Ернст Хекел.[13]
Накнада Главној царинској управи за речни превоз од Београда до Палежа стајала је 2,40 форинти.[15]
Иако нису имали дозволу власти да се населе у унутрашњост Краљевства Србије, Јевреји су то ипак чинили. Њихово присуство забележено је и у Палежу.[16] Палеж су насељавали и римокатолици: према извештају београдских капуцина из 1726. године у Палежу је било 30 римокатолика.[17] Према извештају из 1738. године, који је сачинио београдски бискупФранц Антон фон Ваграјн, у Палежу је боравило 36 римокатолика.[18]
Током овог периода Палеж, као паланка, је имао посаду од 80 војника, по 40 мустахфиза и фарисана.[19] Оволики број сталних стражара био је стратешким положајем Палежа на путу Београд-Шабац.[20]Диздар Палежа се помиње свега једном, али са чак 10 службеника, неуобичајено великим бројем за тадашње прилике.[21]
На хабзбуршким картама 1778. године се први пут јављају Велики и Мали Палеж. Према истој карти, Велики Палеж је био насеље које су чиниле две целине. Од те до 1791. године све карте показују два Палежа, с тим да је Велики Палеж уцртаван на самој левој обали Колубаре, док је Мали Палеж уцртаван или на левој обали Тамнаве или у њеној близини. Једна хабзбуршка карта из 1788. године има код Великог Палежа уцртан Манастир Палеж (Kloster Palesch). Друга карта, из 1791. има уцртан знак за цркву или манастир на самом месту Великог Палежа, вероватно грешком.[22]
За разлику од хабзбуршких карата, хабзбуршки обавештајци с краја 18. века поменули су само један Палеж, који означавају као село (Dorf Palesch) или варош (Markt Palesch). У извештају потпоручникаЈозефа Паула Митесера из 1784. године, Палеж је имао 21 турску кућу и 1 сасвим трошнуџамију. Поред саме реке налазиле су се две поприлично добро очуване зграде, кафана и штала за 50 коња. Турске куће су биле сасвим трошне и нису личиле на оне у другим варошима и биле су мање простране, изузев 2-3. Према истом извештају, место се налазило између Колубаре и Тамнаве, у равници обраслој жбуњем; њиме се, према Митесеру, с мислођинских висова може лако доминирати. Међутим, на путу према Стублинама, Митесер је поменуо Палеж као Велики Палеж, што вероватно значи да је знао и за постојање Малог Палежа. Исте године је Палежом прошао и заставникИван Перетић. Он је забележио да је Палеж имао 24 турске куће и 1 џамију, те да је варош била у лошем стању. Оба наведена обавештајца су забележила да су Колубаром од Палежа до Саве могли пловити бродови исте величине као они на Сави.[23]
Хабзбуршки картографски материјал даје још нешто података. Карта из 1778. приказује да је Велики Палеж имао 2 сокака који су се укрштали код центра насеља, док је Мали Палеж имао само један сокак који се пружао кроз цело насеље, док је други велики сокак ишао само западном половином насеља, завршавајући се укрштањем са главним сокаком. Велики Палеж је имао уцртаних 20 кућа, док је Мали Палеж имао 16. Карта из 1788. показује само један велики сокак у Великом Палежу, који је ишао дужином насеља и на ком се налазила џамија, готово на самој обали Колубаре. Мали Палеж је имао такође само један велики сокак, који је ишао дужином насеља. Према карти, Велики Палеж је имао 30 кућа, а Мали 21. Уколико су ове карте прецизне у размери, Велики Палеж је био дуг 560, а широк 320 m. Мали Палеж је био дуг 240 m. Раздаљина између два насеља била је 1360 m, а раздаљина између Великог Палежа и ушћа Колубаре у Саву је износила 2640 m.[23]
Према МемоаримаМатеје Ненадовића, по избијању рата између Османског царства и Хабзбуршке монархије 1787. године, кнез Алекса Ненадовић је добио наредбу од ваљевских Турака да обезбеди страже на Сави између Палежа и Ушћа, добивши оружје за 100 људи. У исто време је, према Мемоарима, муслиманско становништво Палежа избегло из града према Ужицу, Соколу и Босни.[24]
У насељу Обреновац живи 18873 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 38,2 година (37,2 код мушкараца и 39,2 код жена). У насељу има 7752 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
Јавни градски саобраћај у Обреновцу обавља се аутобусима СП Ласта и СП Банбус, унутар интегрисаног тарифног система. Систем линија има два подсистема, локалне линије, које почињу и завршавају се на територији општине Обреновац, као и три приградске линије, које повезују Обреновац са Београдом:
Појава сликовне грађе донела је нов вид документовања прошлости одређене епохе, као и могућности за различита историјска, урбанистичка, архитектонска, културолошка и друга истраживања локалне средине. Међу сликовном грађом посебно се истичу разгледнице[29].
Хотел Босна у Обреновцу
Парна стругара и аутоматски млин Митра Симовића
Аутомобил на улицама Обреновца
Пристаниште на Сави, на Забрежју поред Обреновца
Билетарница на Забрежју, поред Обреновца
Обреновац је своје прве разгледнице имао већ на почетку 20. века. Разлози њиховог тако раног појављивања, убрзо за знатно већим градовима у Србија, вероватно леже у чињеници да је тај период обележио убрзани развој Обреновац у свим областима. Имао је, дакле, Обреновац и потребу и интерес да се подичи и прикаже и на разгледницама. Број становника тадашњег Обреновца био је нешто мањи од 3000, што га је чинило једном од највећих варошица у Краљевина Србија. Био је јак трговачки и занатски центар и погранично транзитно место. Стицање статуса бањског места 1899. године иницирао је развој бањског туризма и долазак првих посетилаца бање, што је такође могло утицати на потребу да се израде разгледница које би они слали својим пријатељима и рођацима.
За израду првих разгледница коришћене су технике цртежа, акварела и фотографије (које су обично у припреми за штампу биле обрађене исецањем, додавањем, доцртавањем позадине, ретуширањем...). У периоду од 1895. до 1914. године разгледнице су штампане у техникама литографије, хроматографије, колотипије и аутотипије, у једној, две или више боја[30]. Једнобојне су најчешће биле црно-беле, у браон, зеленим, плавим и тоновима других боја. Има случајева да су исте серије рађене у више различитих једнобојних тонова. Разгледнице у више боја су колорисане на различите начине[31].
Издавачи првих разгледница су били књижари и штампари, док су се њиховом продајом бавили и трговци, ситничари и дуванџије.
На основу визуелног садржаја на аверсној страни, разгледнице се деле на: топографске, разгледнице са сценама и догађајима, портретне, рекламне и пропагандне, разгледнице са репродукцијама и остале.
^Лепосава Цвијетић: „Обреновац на преласку из 19. у 20. век — становништво и привреда“. pp. 61, у часопису „Гласник“, број 32, 1998. године, издаје Историјски архив Ваљево.
^Свирчевић, Мирослав (2011). Локална управа и развој модерне српске државе. Од кнежинске до општинске самоуправе. Београд: Балканолошки институт САНУ. стр. 32.
^Милошевић, Ана Р. (2016). Визуелна култура Србије под аустријском влашћу (1718—1739). Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 27—28.
^Милошевић, Ана Р. (2016). Визуелна култура Србије под аустријском влашћу (1718—1739). Докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду. стр. 45.
^Павловић, Мирослав (2016). Војно-административно уређење Смедеревског санџака 1739-1788. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 211.
^Павловић, Мирослав (2016). Војно-административно уређење Смедеревског санџака 1739-1788. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 219.
^Павловић, Мирослав (2016). Војно-административно уређење Смедеревског санџака 1739-1788. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 242.
^Новаковић, Реља (1986). „Обреновац и околина на старијим картама и плановима”. Годишњак града Београда. XXXIV: 68.
^ абНоваковић, Реља (1987). „Обреновац и околина на старијим картама и плановима”. Годишњак града Београда. XXXIV: 68—69.
^Јаношевић, Ивана (2019). Обреновац и његова лица с разгледница: 1900-1941 (Прво изд.). Обреновац: Библиотека "Влада Аксентијевић", Обреновац. стр. 98. ISBN978-86-81212-12-7.|access-date= захтева |url= (помоћ)
.svg)
.svg)
