Ficroj Meklejn je bio Čerčilov prijatelj i čovek od poverenja kojeg je Čerčil sa samo 36 godina unaprijedio u brigadnog generala, i uputio u Jugoslaviju "da otkrije ko ubija najviše Nemaca da bi im pomogli da ih ubijaju još više".[4] Brigadir Ficroj Meklin je u drugom svetskom ratu od 1943. godine bio šef britanske vojne misije kod Vrhovnog štaba NOV i POJ. Iako su Čerčilove simpatije inicijalno bile na strani Mihailovića i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu, britanska obaveštajna služba je došla do zaključka da se u Jugoslaviji partizani mnogo ozbiljnije bore protiv fašista nego četnici, nakon čega su Saveznici počeli da ih pomažu.
Usmeno sam (g. Idnu) ponovio moje glavne zaključke: da je partizanski pokret od neshvatljivo većeg značaja no što se to smatra izvan Jugoslavije; da njime sasvim nedvosmisleno rukovode komunisti i da je čvrsto orijentisan ka Moskvi; da je kao pokret otpora veoma efikasan i da se njegova efikasnost može znatno povećati uz savezničku pomoć; ali, nezavisno od toga da li ćemo im pružiti pomoć ili ne, Tito i njegovi sledbenici imaće odlučujući uticaj u Jugoslaviji posle oslobođenja.[5]
Fitzroy MacLean je zajedno sa partizanima bio na raznim ratištima širom Jugoslavije. Između ostalog, sa članovima svoje misije, stigao je u Beograd u toku operacija za njegovo oslobađanje1944. 6. 1.1945. maršal JugoslavijeJosip Broz i šef britanske vojne misije Ficroj Meklin su sklopili sporazum o uspostavljanju vazduhoplovne baze kod Zadra za potrebe savezničkog vazduhoplovstva u borbi protiv nemačkih snaga. Ficroj Meklejn je gajio jaku emotivnu vezu sa Crnom Gorom, o čemu je jednom prilikom rekao: „Ako bih se ikada ponovo rodio, pored Škotske, želio bih da živim i u Crnoj Gori, i da me najtežim trenucima života brane Crnogorci”.[1]
Svoja sećanja iz Drugog svetskog rata sa područja bivše Jugoslavije objavio je u knjizi Rat na Balkanu.[6] Napisao je i nekoliko djela o Titu. Posljednja knjiga o jugoslovenskom lideru, „Ilustrovana biografija predsjednika Tita”, objavljena godinu dana poslije Titove smrti.
Macleanovi memoari
O Titu
Tita opisuje kao nezavisnog vođu, potpuno različitog od komunista koje je upoznao SSSR-u, koji ne misle svojom glavom:
Jedno sam odmah uočio — Titovu spremnost da bilo koje pitanje svestrano razmotri i, ako je potrebno, da na licu mesta donese odluku. Izgledao je sasvim siguran u sebe; čovek koji odlučuje, a ne potčinjeni. Naići na ovakvu uverenost i nezavisnost u komunista, predstavljalo je za mene novo iskustvo.[7]
Tito je reagovao podjednako oštro na sve ono što bi se, u najširem mogućem smislu, moglo smatrati kao omalovažavanje nacionalnog dostojanstva Jugoslavije. Ovaj nacionalni ponos, palo mi je u oči, bila je neočekivana odlika čoveka za kojeg se činilo da će kao komunist biti na prvom mestu veran jednoj stranoj sili, Sovjetskom Savezu.[8]
A da li će vaša nova Jugoslavija biti nezavisna država ili deo Sovjetskog Saveza? — upitao sam. On nije odmah odgovorio. Zatim reče: — Morate imati na umu da su žrtve koje dajemo u ovoj borbi, žrtve za našu nezavisnost. Stotine hiljada Jugoslovena, muškaraca, žena i dece, izdržalo je mučenja i našlo smrt. Ogromna područja naše zemlje su razrušena. Ne smete misliti da ćemo tako lako odbaciti ono što smo postigli po ovakvu cenu.[7]
O četnicima i partizanima
MacLean, kao britanski oficir za vezu na terenu, svedoči da su se partizani daleko efikasnije borili protiv Nemaca od četnika, koji se uglavnom nisu borili:
Moja je misija vojnog karaktera; rečeno mi je da politika spada u drugi plan; najvažnije je bilo ko se bori protiv Nemaca. U to nije bilo nikakve sumnje. Partizani, ma kakva bila njihova politika, borili su se protiv njih i to izuzetno uspešno, a četnici, ma kako gledali na njihove motive, uglavnom se nisu borili ili su se, pak, borili zajedno s Nemcima protiv svojih sopstvenih zemljaka.[8]
Mi smo dobijali, kako je izgledalo, malo ili ništa zauzvrat za oružje što smo bacali četnicima, koje su količinski do sada mnogo više dobili od nas no partizani. U stvari, do sada su ga koristili protiv partizana, koji su se borili protiv Nemaca, i oni su smetali, a nikako doprinosili ratnim naporima. Prema tome, bilo bi logično, iz čisto vojnih razloga, da prestanemo da snabdevamo četnike i da sve raspoloživo oružje i svu opremu šaljemo partizanima.[8]
O Čerčilu
Sada sam istakao g. Čerčilu i druge pojedinosti koje sam već izneo u svom izveštaju. Naime, po mom mišljenju, partizani će, bilo da im pomažemo ili ne, predstavljati odlučujući politički činilac u Jugoslaviji posle rata; da su Tito i drugi rukovodioci pokreta otvoreni i zakleti komunisti, i da će politički sistem koji uspostave neizbežno biti na sovjetskoj liniji i, po svoj prilici, veoma okrenut Sovjetskom Savezu. Odgovor predsednika vlade razbio je sve moje sumnje. — Da li nameravate — upitao me — da živite u Jugoslaviji posle rata? — Ne, gospodine — odgovorih. — Ni ja — reče. — A pošto je takav slučaj, ukoliko se manje vi i ja brinemo kakvu će vladu oni uspostaviti, utoliko bolje. To moraju sami da odluće. Ono što nas zanima je to, ko od njih nanosi više štete Nemcima?[9]
↑Maclean, F: Eastern Approaches, page 287. Time Life Books (1980). "simply to find out who was killing the most Germans and suggest means by which we could help them to kill more."
.png)
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
