PROFILBARU.COM

Националсоцијалистичка њемачка радничка партија

Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei
Националсоцијалистичка њемачка радничка партија Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei
	Амблем Националсоцијалистичке њемачке радничке партије
Скраћеница	NSDAP
Вођа	Антон Дрекслер (1920—1921); Адолф Хитлер (1921—1945); Мартин Борман (1945)
Оснивач	Антон Дрекслер
Основана	1919.
Распуштена	1945. (26 год.)
Претходник	Њемачка радничка партија (DAP)
Седиште	Минхен; Трећи рајх
Новине	Народни посматрач
Омладински огранак	Хитлерова омладина
Број чланова (1945)	8.500.000
Идеологија	нацизам,; социјалдарвинизам
Политичка позиција	крајња десница
Религија	неопаганизам,; окултизам
Боје	браон; црвена, бела, црна (боје заставе Њемачког царства)
Слоган	Један народ, једно царство, један вођа
Химна	Заставу високо ; (њем. Die Fahne hoch)
Рајхстаг ; 1933.	288 / 647
Застава странке

Чланска књижица Националсоцијалистичке њемачке радничке партије

Националсоцијалистичка њемачка радничка партија (њем. Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei), познатија по свом акрониму НСДАП (од њем. NSDAP), или као Нацистичка партија (њем. Die Nazi-Partei), била је политичка странка у Њемачкој од 1919. до 1945. године.^{[тражи се извор]}

Адолф Хитлер, посљедњи вођа странке, био је именован за канцелара Њемачке 1933. године од стране предсједника Паула фон Хинденбурга. Хитлер је убрзо успоставио тоталитарни режим, познатији као Трећи рајх.^{[тражи се извор]}

Страначка идеологија је одбацивала неуспјехе комунизма, либерализма и демократије, а подржавала је „расну чистоћу њемачког народа”. Странка је прогонила све оне који би били означени као расни непријатељи тј. „животи недостојни живота” (њем. Lebensunwertes Leben). Ово је укључивало Јевреје, Роме и тзв. „хибриде” (њем. Mischlinge) заједно са комунистима, хомосексуалцима, менталним и психичким болесницима, и другим.^{[тражи се извор]}

Хитлерова жеља да изгради Велико њемачко царство, служећи се експанзионистичком политиком, довела је до избијања Другог свјетског рата.^{[тражи се извор]}

Почетак и забрана: 1923

НСНРП лого

НСДАП је настала из промјене имена Њемачке радничке партије, DAP) 24. фебруара 1920. Истог дана је објављен њен политички програм са 25 тачака. Главни циљеви су били ревизија Версајског споразума, одузимање држављанства Јеврејима, уједињење свих Нијемаца у једну велику Њемачку као и старање о њемачком народу. Недуго затим је почело издавање првих чланских картица. Пошто је НСДАП хтела да гестом покаже своју величину, картице нису почели да издају од броја 1, већ од 501. У том контексту је Хитлер добио број 555. До 1923. присталице НСДАП су углавном биле из Баварске. Исте године су Французи и Белгијанци војно интервенисали у Рурској области, што је код Нијемаца изазвало бурне реакције. Док су Французи хтјели да обезбједе плаћање њемачких репарација кроз окупирање Рурске области као хипотеку, њемачки радници су кренули у бојкот. Њемачка држава је штрајкачима плаћала плату, али је у исто вријеме производ стао. Плате су финансиране уз брзо штампање новца, што је изазвало велику инфлацију, ширење сиромаштва и дестабилизацију политичких прилика. У намјери да искористи ту ситуацију, Хитлер је кренуо у Пивнички пуч.^{[тражи се извор]}

После неуспјеха пуча НСДАП је забрањена 23. новембра 1923. заједно са Комунистичком партијом Њемачке од стране генерала Ханса фон Секта. Њен вођа Хитлер је осуђен на затворску казну у затвору Ландсберг.^{[тражи се извор]}

Странка током Хитлеровог одсуства

Након повратка Хитлера из затвора, будућност партије је била сасвим неизвјесна. Вајмарска Република је успјела да стабилизује валуту, чиме је ојачала свој ауторитет. Крајем фебруара 1924. укинуто је ванредно стање. Ако се узме у обзир да је и стопа незапослености пала, могло се рећи да је држава била на добром путу нормализације.^{[тражи се извор]}

НСДАП је била у веома лошем стању, јер је и даље била забрањена као и њене партијске новине Народни посматрач (нем. Völkischer Beobachter). Хитлер је одабрао Розенберга као привременог вођу. Међутим он није био у стању да уједини партију. Због различитих мишљења индивидуалаца као Ерих Лудендорф, Грегор Штрасер и Ернст Рем пријетио је распад партије. Кад је Хитлер изашао из затвора, нису га очекивали конкуренти него посвађане фракције партије. Њима је Хитлер личио на дуго чеканог спасиоца. Само уз такву ситуацију је Хитлер могао да преузме потпуну власт у партији.^[1] Пар година касније Хитлер је изјавио:

Шта иначе никад не би било могуће, могао сам лани (после изласка из затвора) свакоме у партији рећи: Од сада се бијемо, као што ја желим, и никако другачије.^[2]

Успон: 1925—1933

Адолф Хитлер је пуштен из затвора децембра 1924. године. Следеће године он је поновно основао и реорганизовао Националсоцијалистичку партију, и ставио се на њено чело као неприкосновени вођа. Нова Националсоцијалистичка партија није била више паравојна организација, и порицала је било какве намјере доласка на власт силом. У сваком случају, економска и политичка ситуација се стабилизовала и десничарски покрети из 1923. године су маргинализовани, тако да није било могућности за даљим револуционарним авантурама. Националсоцијалистичка партија је 1925. године подијељена у корпус политичких вођа (њем. Korps der politischen Leiter), којег је постављао Хитлер, и у опште чланство (њем. Parteimitglieder). Странка и СА су били одвојени и легалност страначког рада је унапређена. У знак овог, странка је почела да учлањује жене. СА и СС (основани априла 1925. као Хитлерова телесна стража, под командом Химлера) су били описивани као група за подршку, и сви чланови ових група су прво морали да постану редовни чланови странке.^{[тражи се извор]}

Замјеник страначког вође је био Рудолф Хес, али он није имао стварну власт унутар странке. До раних 1930-их, водећи чланови партије, осим Хитлера су били Хајнрих Химлер, Јозеф Гебелс и Херман Геринг. Испод корпуса политичких вођа су се налазиле страначке регионалне вође, гаулајтери, и сваки од њих је руководио странком у свом региону (њем. Gau). Било је 98 региона за Њемачку и додатних седам за Аустрију, Судете (у Чехословачкој), Данциг и Сар (тада под француском окупацијом). Јозеф Гебелс је почео свој успон у страначкој хијерархији као гаулајтер Берлина-Бранденбурга 1926. године.^[3]

Програм

За детаље о програму НСДАП погледати чланак Националсоцијалистички програм

Програм Националсоцијалистичке немачке радничке партије је усвојен 1918. године, и састојао се од 25 тачака, које су представљљале спој национализма и социјализма.^{[тражи се извор]}

Страначки састав

Вођство

Фирер

На челу Националсоцијалистичке партије се налазио фирер (њем. Der Führer), који је имао неограничену власт и потпуну контролу над странком. Сви други страначки органи су били потчињени фиреру и извршавали су његове инструкције. Године 1934, фирер Адолф Хитлер је основао независни страначки орган, Фирерову канцеларију, са својим организационим јединицама.^{[тражи се извор]}

Непосредно испод Фирерове канцеларије се налазио Штаб замјеника фирера, на челу са Рудолфом Хесом, а затим Партијска канцеларија (њем. Parteikanzlei), на челу са Мартином Борманом.^{[тражи се извор]}

Рајхслајтери

Рајхслајтери (њем. Reichsleiters) су били директно потчињени фиреру, а укупно их је било осамнаест. Они су по власти и утицају били изједначени са министрима у Хитлеровом кабинету. Рајхслајтери су колективно састављали Рајхслајтунг НСДАП (њем. Reichsleitung der NSDAP), којем је сједиште било у Минхену. За разлику од гаулајтера, рајхслајтери нису имали посебна географска подручја под својом влашћу, него су били одговорни за појединачне ресоре.^{[тражи се извор]}

Опште чланство

Опште чланство (њем. Parteimitglieder) попуњавали су градски и рурални припадници нижих и средњих сталежа. 7% припадника припадало је вишем сталежу, других 7% били су сељаци, 35% су били индустријски радници и 51% чланова је било описано као средњи сталеж.^{[тражи се извор]}

Када је Националсоцијалистичка партија дошла на власт 1933. године имала је преко 2 милиона чланова. Странка је привлачила масу чланова, па је тако до свог нестанка бројала 8,5 милиона чланова. Многи чланови су се учланили само због каријере, али странка је имала бар један милион активних чланова.^{[тражи се извор]}

Војно чланство

Присталице Националсоцијалистичке партије које су желели да изграде војну каријеру регрутовани су у Вафен СС, али велик број њих је регрутован и у Вермахт, а касније још више јер је почео Други светски рат. Регрутовање у Вермахт било је допуштено само политички неактивним, а сваки нациста који би се придружио Вермахту морао је иступити из Националсоцијалистичке партије.^{[тражи се извор]}

Тај начин регрутовања је касније напуштен, а кад је почео Други светски рат у Вермахту је било и чланова Националсоцијалистичке партије. Бројни резервисти Вермахта су били такође чланови Националсоцијалистичке партије.^{[тражи се извор]}

Студентско чланство

Године 1926, Националсоцијалистичка партија је формирала посебно одељење за учлањивање студентске популације, познатим под називом Националсоцијалистичка немачка студентска лига.^{[тражи се извор]}

Женско чланство

Националсоцијалистичка женска лига је била организација жена унутар странке. До 1938. године је имала око 2 милиона чланова.^{[тражи се извор]}

Инострано чланство

Партијски чланови који су живели ван Немачке су били учлањивани у Инострану организацију (њем. Auslands-Organisation). Организација је била резервисана само за тзв. „етничке Немце” (њем. Volksdeutsche). Они који нису имали њемачко држављанство нису могли да се учлане.^{[тражи се извор]}

Паравојне групе

Постојало је и неколико паравојних група које су подржавале Националсоцијалистичку странку и њене циљеве. Чланови паравојних група су морали прво да буду чланови странке, а затим су по жељи могли да се учлане у неку од група. Велики састав страначких паравојних група су били засебни за сваку паравојну групу.^{[тражи се извор]}

Веће страначке паравојне групе су биле:

Schutzstaffel (SS) — Заштитни одред
Sturmabteilung (SA) — Јуришни одред
Nationalsozialistisches Fliegerkorps (NSFK) — Националсоцијалистички летећи корпус
Nationalsozialistisches Kraftfahrerkorps (NSKK) — Националсоцијалистички мотоциклистички корпус

Хитлерјугенд је био такође паравојна група коју су водили пунолетни чланови, а у њу су се учлањивали младићи од 14 до 18 година. Савез њемачких дјевојака је била еквивалентна група за девојке.^[4]

Референце

^ Fest 2006, стр. 357–360.
^ Fest 2006, стр. 360.
^ Nicholls 2000, стр. 102.
^ Lepage 2008, стр. 34.

Литература

Lepage, Jean-Denis G.G. (2008). Hitler Youth, 1922—1945: An Illustrated History. McFarland. стр. 34. ISBN 978-0-7864-5281-1.
Nicholls, David (2000). Adolf Hitler: A Biographical Companion. ABC-CLIO. стр. 102. ISBN 978-0-87436-965-6.
Fest, Joachim (2006). Hitler. Spiegel-Verlag. стр. 357—360.
Bartov, Omer (1986). The Eastern Front, 1941–45: German Troops and the Barbarisation of Warfare. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-22486-8.
Bauer, Yehuda; Rozett, Robert (1990). „Appendix”. Ур.: Gutman, Israel. Encyclopedia of the Holocaust. New York: Macmillan Library Reference. стр. 1797—1802. ISBN 0-02-896090-4.
Evans, Richard J. (1989). In Hitler's Shadow West German Historians and the Attempt to Escape the Nazi Past. New York: Pantheon. ISBN 978-0-394-57686-2.
Evans, Richard J. (2003). The Coming of the Third Reich. New York; Toronto: Penguin. ISBN 978-0-14-303469-8.
Evans, Richard J. (2005). The Third Reich in Power. New York: Penguin. ISBN 978-0-14-303790-3.
Evans, Richard J. (2008). The Third Reich at War. New York: Penguin Group. ISBN 978-0-14-311671-4.
Fischel, Jack R. (1998). The Holocaust. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 0-313-29879-3.
Goldhagen, Daniel (1996). Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust. New York: Knopf. ISBN 978-0-679-44695-8.
Hancock, Ian (2004). „Romanies and the Holocaust: A Reevaluation and an Overview”. Ур.: Stone, Dan. The Historiography of the Holocaust. New York; Basingstoke: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-99745-1.
Höhne, Heinz (2000) [1969]. The Order of the Death's Head: The Story of Hitler's SS (Der Orden unter dem Totenkopf: Die Geschichte der SS). London: Penguin. ISBN 978-0-14-139012-3.
Kershaw, Ian (2008). Hitler: A Biography. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 0-393-06757-2.
Koehl, Robert (2004). The SS: A History 1919–45. Stroud: Tempus. ISBN 978-0-7524-2559-7.
Majer, Diemut (2013). “Non-Germans” Under The Third Reich: The Nazi Judicial and Administrative System in Germany and Occupied Eastern Europe, with Special Regard to Occupied Poland, 1939—1945. Texas Tech University Press in association with the United States Holocaust Memorial Museum. ISBN 978-0-89672-837-0.
McNab, Chris (2009). The Third Reich. Amber Books. ISBN 978-1-906626-51-8.
McNab, Chris (2011). Hitler's Masterplan: The Essential Facts and Figures for Hitler's Third Reich. Amber Books Ltd. ISBN 978-1-907446-96-2.
Mitcham, Samuel W. (1996). Why Hitler?: The Genesis of the Nazi Reich. Westport, Connecticut: Praeger. ISBN 978-0-275-95485-7.
Niewyk, Donald L.; Nicosia, Francis R. (2000). The Columbia Guide to the Holocaust. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11200-0.
Rummel, Rudolph (1994). Death by Government. New Brunswick, NJ: Transaction. ISBN 978-1-56000-145-4.
Shirer, William L. (1991) [1960]. The Rise and Fall of the Third Reich. London: Arrow Books. ISBN 978-0-09-942176-4.
Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-00239-9.
Weale, Adrian (2010). The SS: A New History. London: Little, Brown. ISBN 978-1-4087-0304-5.
Zentner, Christian; Bedürftig, Friedemann (1997) [1991]. The Encyclopedia of the Third Reich. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80793-0.