Март је трећи месец у години и има 31 дан. Почетак пролећа се обележава 20. дана, који се назива равнодневицом, јер су тада обданица и ноћ једнаки, равни. Почетак месеца по јулијанском календару почиње 14-тог дана грегоријанског календара. По Црквеном рачунању циклуса времена је седми месец.
Персонификација месеца је Баба Марта. Због променљивог времена, у коме се у једном дану могу изређати годишња доба[1], месец може бити назван "варљиви март".
Порекло речи или етимологија
Март је добио име по римском божанству рата - Марсу (Martius), први месец најранијег римског календара. Име је добио по Марсу, римском богу рата и претку римског народа преко његових синова Ромула и Рема. Његов месец Martius је био почетак сезоне ратовања,[2] а фестивали који су се одржавали у његову част током месеца су били по узору на оне у октобру, када се сезона ових активности приближила крају.[3]Martius је остао први месец римске календарске године можда све до 153. п. н. е.,[4] и неколико верских обреда у првој половини месеца су првобитно биле прославе нове године.[5] Чак и у касној антици, римски мозаици који су приказивали месеце понекад су и даље постављали прво март.[6]
Март се код Срба, као и код неких словенских народа назива још и БЛАГОВЕШТЕЊСКИ МЕСЕЦ, МАРТА, СУХИ, БРЕЗЕН и ЛЕТНИК, а у старосрпском и ДЕРИКОЖА; био је познат и као "Ветрени".[7] Преко цркве су у српски народ ушли латински називи за месеце, а њихови гласовни ликови показују да су прошли кроз грчко посредство.[8] Хрвати га називају ОЖУЈАК, Бугари и ЧИТЕМ, Словенци и СУШЕЦ слично старословенском и српском СУХИ, Чеси и Срби БРЕЗЕН, слично Украјинцима БЕРЕЗЕН. Белоруси га зову САКАВІК, а староруси ПРОТАЉЊИК.
Дан 1. март је у Русији започињао бројну годину до краја 15. века. Велика Британија и њене колоније наставили су да користе 25. март до 1752. године, када су коначно усвојили грегоријански календар (фискална година у УК наставља да почиње 6. априла, у почетку идентично 25. марту у бившем јулијанском календару). Многе друге културе, на пример у Ирану или Етиопији, још увек славе почетак Нове године у марту.[9]
На финском, месец се зове maaliskuu, за који се верује да потиче од maallinen kuu. Ово последње значи земљани месец и може се односити на прву појаву „земље“ испод зимског снега.[10] На украјинском се месец зове березень/berezenʹ, што значи бреза, а на чешком březen. Историјски називи за март укључују sаксонскиLentmonat, назван по мартовској равнодневици и постепеном продужавању дана, и евентуални имењак Великог поста. Саси су март такође звали Rhed-monat или Hreth-monath (долази од њихове богиње Редам/Рет), а Англи су га звали Hyld-monath.
На словеначком је традиционални назив sušec, што значи месец када се земља довољно осуши да је могуће обрађивати је. То име је први пут уписано 1466. године у шкофјелошки рукопис. Коришћени су и други називи, на пример brezen и breznik, „месец бреза“.[11]Турска реч Mart је дата по имену бога Марса.
Мартовски симболи
Мартовско родно камење је аквамарин и крвни камен. Ово камење симболизује храброст.
^Mary Beard, John North, and Simon Price (1998). Religions of Rome. Cambridge University Press. стр. 47—48 , 53.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^Michael Lipka, (2009). Roman Gods: A Conceptual Approach. Brill. стр. 37.. The views of Georg Wissowa on the festivals of Mars framing the military campaigning season are summarized by C. Bennett Pascal, "October Horse," Harvard Studies in Classical Philology 85 (1981), p. 264, with bibliography.
^H.H. Scullard (1981). Festivals and Ceremonies of the Roman Republic. Cornell University Press. стр. 84.,; Gary Forsythe, Time in Roman Religion: One Thousand Years of Religious History (Routledge, 2012), p. 14 (on the uncertainty of when the change occurred).
^Scullard, Festivals and Ceremonies of the Roman Republic, p. 85ff.
^Aïcha Ben Abed, Tunisian Mosaics: Treasures from Roman Africa (Getty Publications, 2006), p. 113.
^Albertus Magnus, De Mineralibus, II.5. in: id., Opera omnia, ed. Borgnet (Paris, 1890), vol. 5, Mineralia: pp. 1–116; on p. 36. Cf. Peter J. Barta (2016). The Seal-ring of Proportion and the magic rings. стр. 50.,f.
^Damigeron, De lapidibus (Abel), ch. II, p. 165, lines 1-19; Damigeron (Pitra), ch. XIX, vol. iii, p. 325-326. Cf. Peter J. Barta, The Seal-ring of Proportion and the magic rings (2016), pp. 48-49.
Birashk, Ahmad (1993). A comparative Calendar of the Iranian, Muslim Lunar, and Christian Eras for Three Thousand Years. Mazda Publishers. ISBN978-0-939214-95-2.
Richards, EG (1998). Mapping Time, the calendar and its history. Oxford University Press. ISBN978-0-19-850413-9.
Resnikoff, Louis A. (1943). Jewish Calendar Calculations. Scripta Mathematica. 9. стр. 191—195,274—277.
Schwartz, Eduard (1905). Christliche und jüdische Ostertafeln (Abhandlungen der königlichen Gesellschaft der Wissenschaften zu Göttingen. Philologisch-Historische Klasse. Neue Folge, Band viii). Berlin.
Spier, Arthur (1986). The Comprehensive Hebrew Calendar: Twentieth to the Twenty-Second Century 5660–5860/1900–2100. Jerusalem/New York: Feldheim Publishers.