PROFILBARU.COM

Адреналин
	Скелетна формула адреналина
	Модел кугле и штапа цвитерјонског облика адреналина који се налази у кристалној структури
IUPAC име
	(R)-4-(1-хидрокси-2-(метиламино)етил)бензен-1,2-диол
Клинички подаци
Продајно име	ЕпиПен, Адренаклик, друга
Drugs.com	Монографија
MedlinePlus	a603002
Подаци о лиценци	US DailyMed: EpiPen;
Категорија трудноће	AU: A ; US: N (Још увек није класификован) ; ;
Одговорност; за зависност	None
Начин примене	IV, IM, ендотрахеално, IC
Правни статус
Правни статус	AU: S4 (само на рецепат) ; UK: POM (Само на рецепат) ; US: само на рецепат ;
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост	није биорасположив (орално)
Везивање протеина	15–20%
Метаболизам	адренергична синапса (MAO и COMT)
Метаболити	Метанефрин
Почетак дејства	Брз
Полувреме елиминације	2 нинута
Дужина акције	Неколико минута
Излучивање	Урин
Идентификатори
CAS број	51-43-4
ATC код	A01AD01 (WHO) B02BC09 C01CA24 R01AA14 R03AA01 S01EA01
PubChem	CID 5816
IUPHAR/BPS	479
DrugBank	DB00668
ChemSpider	5611
UNII	YKH834O4BH
KEGG	D00095
ChEBI	CHEBI:28918
ChEMBL	CHEMBL679
Синоними	Епинефрин
PDB ligand ID	ALE (PDBe, RCSB PDB)
Хемијски подаци
Формула	C9H13NO3
Моларна маса	183,21 g·mol−1
	SMILES CNC[C@H](O)c1ccc(O)c(O)c1; ;
	InChI InChI=1S/C9H13NO3/c1-10-5-9(13)6-2-3-7(11)8(12)4-6/h2-4,9-13H,5H2,1H3/t9-/m0/s1 ; Key:UCTWMZQNUQWSLP-VIFPVBQESA-N ;
Физички подаци
Густина	1,283±0,06 g/cm3

Адреналин или епинефрин је хормон који се производи у организму^[7]^[8] koji je uključen u regulaciju viscelarnih funkcija.(e.g.,disanje).^[7]^[9] Највећи део адреналина се синтетише и ослобађа из сржи надбубрежних жлезда као хормон.^[10]^[11] Само име адреналин (лат. ad+renes=на бубрегу) или епинефрин (грч. epi-+nephros=на бубрегу) указује на порекло овог хормона. У централном нервном систему неки неурони ослобађају адреналин као неуротрансмитер.

Адреналин се појављује као бела микрокристална гранула.^[12] Адреналин нормално производе надбубрежне жлезде и мали број неурона у продуженој мождини. Он игра есенцијалну улогу у одговору типа „бори се или бежи“ тако што повећава проток крви у мишиће, рад срца деловањем на СА чвор,^[13] одговор проширења зеница и ниво шећера у крви.^[14]^[15] То се остварује тако што се везује за алфа и бета рецепторе.^[15] Он се може наћи се код многих животиња, укључујући људе, и неких једноћелијских организама.^[16]^[17] Такође је изолован из биљке Scoparia dulcis која је нађена у Северном Вијетнаму.^[18]

Распрострањеност

Највећи део адреналина потиче из сржи надбубрежних жлезда. Оне секретују адреналин у крв и путем крви адреналин доспева до готово свих органа где се везује за рецепторе и остварује своју функцију.
Неке нервне ћелије смештене у продуженој мождини у области ростралне-вентро-латералне продужене мождине (РВЛПМ) (предње-трбушно-бочног дела продужене мождине) секретују адреналин на својим нервни завршецима. Ови неурони учествују у барорецепторком рефлексу. Барорецептори су специјалне сензорне ћелије које се налазе у зиду великих артерија: аорте у аортном луку (лат. arcus aortae) и каротиданим артеријама (лат. arteria carotis comunis). Имају улогу у регулацији крвног притиска.
Адреналин заједно са норадреналином припада симпатичком нервном систему.

Улога

Адреналин је један од хормона стреса. Услед стресне реакције долази до лучења адреналина из надбубрежне жлезде.^[19]^[20] Путем крви долази до готово свих органа где изазива следеће промене (у загради су наведени главни рецептори преко којих се постиже дејство):

убрзање рада срца (ß1)
повећање снаге срца (β1)
сужење крвних судова (вазоконстрикција) (α1) периферног ткива, али проширење (вазодилатација) крвних судова срца, мозга, неких мишића (β2) и још неких битних органа.
ширење бронхија (бронходилатација) (ß2)
стварање топлоте (ß2)
разградња гликогена и повећање концентрације глукозе у крви (ß2)
разградња масног ткива и повећање концентрације слободних масних киселина у крви (ß1)
проширење зеница (мидријаза)...

Адреналин припрема организам за борбу или бег.

Метаболизам и дејство адреналина

Синтеза

Адреналин заједно са допамином и норадреналином припада групи катехоламина. Сви катехоамини се синтетишу из аминокиселине тирозин. Синтеза се врши директно у нервним завршецима адренергичких неурона, односно ћелија сржи надбубрежних жлезди, који поседују ензиме неопходне за ову синтезу. Тирозин се транспортује из спољашње средине, мада се може произвести из аминокиселине фенилаланин у ћелијама. Најпре се тирозин хидроксилише уз помоћ тирозинхидроксилазе до дихидроксифенилаланина (ДОПА). Затим се ДОПА процесом декарбоксилације уз дејство ензима декарбоксилаза ароматичних аминикиселина преведе у допамин. Допамин се хидроксилише преко ензима допаминхидроксилаза и настаје норадреналин, још један од неуротрансмитера. На крају се додаје метил група преко ензима фенилетаноламин-Н-метилтрансфераза и из норадреналина настаје адреналин.

Биосинтетички путеви за катехоламине и траг амине у људском мозгу^[21]^[22]^[23]

Епинефрин

примарни
пут

мање
заступљени
пут

Код људи, катехоламини и фенетиламинергички траг амини су изведени из аминокиселине L-фенилаланин.

Адреналин се складишти у синаптичким везикулама, односно везикулама ћелија сржи надбубрежних жлезда, одакле се и ослобађа процесом егзоцитозе.

Дејство

Адреналин испољава дејство везујући се за одговарајуће рецепторе. Постоје α и β рецептори. α рецептори се деле на α1 и α2, а β на β1, β2 рецепторе. Адреналин се везије и за α и за β рецепторе подједнаким афинитетом (можда ипак за β рецепторе нешто јаче), док се неуротрансмитер норадреналин везује нешто јаче за α рецепторе. Одатле потиче и мала разлика у дејству ових веома сличних супстанци, тако да нпр. адреналин преко β2 рецептора може деловати вазодилататорно, а преко α1 вазоконстрикторно, док норадреналин делује више преко α1 рецептора вазоконстрикторно.

Сви рецептори су повезани са Г протеином.

α1-рецептори активирају преко протеина-Г фосфолипазу Ц, која доводи до даљих промена.

α2-рецептори инхибирају преко протеина-Г аденилциклазу-смањује се концентрација цАМП-а, отварају се калијумски канали, а затварају калцијумски. Ови рецептори имају инхибиторно дејство.

ß1, ß2-рецептори активирају преко протеина-Г аденилциклазу, што доводи до даљих промена као нпр. разградња гликогена, разграња масти...

Инактивација адреналина

Адреналин је врло кратко активан, а затим се инактивира реапсорпцијом у нервне завршетке. У њиховој цитоплазми се разграђује путем ензима моноаминооксидаза (МАО) и катехоламин-О-метилтрансфераза (ЦОМТ) или поново складишти у везикуле. Производи инактивације су метанефрин, хемованилинска киселина и ванилин манделична киселина. Концентрација ванилин манделичне киселине се може мерити у мокраћи, што игра улогу у дијагнози наких болести.

Поремећаји

Феохромоцитом

Феохромоцитом је тумор који производи и ослобађа катехоламин и серотонин. Карактерише се наглим нападима високог крвног притиска (хипертензија), црвенила (енгл. flush) и повраћања.

Види још

Референце

^ Andersen AM (1975). „Structural Studies of Metabolic Products of Dopamine. III. Crystal and Molecular Structure of (−)-Adrenaline.”. Acta Chem. Scand. 29b (2): 239—244. PMID 1136652. doi:10.3891/acta.chem.scand.29b-0239 .
^ El-Bahr SM, Kahlbacher H, Patzl M, Palme RG (мај 2006). „Binding and clearance of radioactive adrenaline and noradrenaline in sheep blood”. Veterinary Research Communications. Springer Science and Business Media LLC. 30 (4): 423—32. PMID 16502110. S2CID 9054777. doi:10.1007/s11259-006-3244-1.
^ Franksson G, Anggård E (2009-03-13). „The plasma protein binding of amphetamine, catecholamines and related compounds”. Acta Pharmacologica et Toxicologica. Wiley. 28 (3): 209—14. PMID 5468075. doi:10.1111/j.1600-0773.1970.tb00546.x.
^ Peaston RT, Weinkove C (јануар 2004). „Measurement of catecholamines and their metabolites”. Annals of Clinical Biochemistry. SAGE Publications. 41 (Pt 1): 17—38. PMID 14713382. doi:10.1258/000456304322664663 .
^ „Epinephrine”. The American Society of Health-System Pharmacists. Приступљено 15. 8. 2015.
^ Hummel, Michael D. (2012). „Emergency Medications”. Ур.: Pollak, Andrew N. Nancy Caroline's Emergency Care in the Streets (7th изд.). Burlington: Jones & Bartlett Learning. стр. 557. ISBN 9781449645861. Архивирано из оригинала 2017-09-08. г.
^ ^а ^б Lieberman M, Marks A, Peet A (2013). Marks' Basic Medical Biochemistry: A Clinical Approach (4th изд.). Philadelphia: Wolters Kluwer Health/Lippincott Williams & Wilkins. стр. 175. ISBN 9781608315727.
^ „Adrenaline”. 21. 8. 2015.
^ Malenka RC, Nestler EJ, Hyman SE (2009). „Chapter 6: Widely Projecting Systems: Monoamines, Acetylcholine, and Orexin”. Ур.: Sydor A, Brown RY. Molecular Neuropharmacology: A Foundation for Clinical Neuroscience (2nd изд.). New York, USA: McGraw-Hill Medical. стр. 157. ISBN 9780071481274. „Epinephrine occurs in only a small number of central neurons, all located in the medulla. Epinephrine is involved in visceral functions, such as the control of respiration. It is also produced by the adrenal medulla.”
^ Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8.
^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6.
^ Larrañaga, M (2016). Hawley's Condensed Chemical Dictionary. New Jersey: John Wiley & Sons, Incorporated. стр. 561.
^ Brown HF, DiFrancesco D, Noble SJ (јул 1979). „How does adrenaline accelerate the heart?”. Nature. 280 (5719): 235—236. Bibcode:1979Natur.280..235B. PMID 450140. S2CID 4350616. doi:10.1038/280235a0.
^ Bell DR (2009). Medical physiology : principles for clinical medicine (3rd изд.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. стр. 312. ISBN 9780781768528.
^ ^а ^б Khurana I (2008). Essentials of Medical Physiology. Elsevier India. стр. 460. ISBN 9788131215661.
^ Buckley E (2013). Venomous Animals and Their Venoms: Venomous Vertebrates. Elsevier. стр. 478. ISBN 9781483262888.
^ Animal Physiology: Adaptation and Environment (5th изд.). Cambridge University Press. 1997. стр. 510. ISBN 9781107268500.
^ Phan, Minh Giang (2006). „Chemical and Biological Evaluation on Scopadulane-Type Diterpenoids from Scoparia dulcis of Vietnamese Origin”. Chemical and Pharmaceutical Bulletin. 54 (4): 546—549. PMID 16595962. doi:10.1248/cpb.54.546 .
^ Rummel, Forth Henschler. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 978-3-437-42520-2.
^ Guyton, Arthur C. John E. Hall (1999). Медицинска физиологија. савремена администрација Београд.
^ Broadley KJ (2010). „The vascular effects of trace amines and amphetamines”. Pharmacol. Ther. 125 (3): 363—375. PMID 19948186. doi:10.1016/j.pharmthera.2009.11.005.
^ Lindemann L, Hoener MC (2005). „A renaissance in trace amines inspired by a novel GPCR family”. Trends Pharmacol. Sci. 26 (5): 274—281. PMID 15860375. doi:10.1016/j.tips.2005.03.007.
^ Wang X, Li J, Dong G, Yue J (2014). „The endogenous substrates of brain CYP2D”. Eur. J. Pharmacol. 724: 211—218. PMID 24374199. doi:10.1016/j.ejphar.2013.12.025.

Литература

Guyton, Arthur C. John E. Hall (1999). Медицинска физиологија. савремена администрација Београд.
Rummel, Forth Henschler. Pharmakologie und toxikologie. Urban&Fischer. ISBN 978-3-437-42520-2.
Кораћевић, Даринка; Бјелаковић, Гордана; Ђорђевић, Видосава. Биохемија. савремена администрација. ISBN 978-86-387-0622-8.