Yasunari Kawabata (川端 康成,Kawabata Yasunari?, 14. jun 1899 – 16. april 1972) bio je japanskiprozni pisac koji je na temelju svog djela 1968. godine osvojio Nobelovu nagradu za književnost. Njegova djela su uživala široku međunarodnu popularnost i dan-danas se čitaju.
Detinjstvo
Jasunari Kavabata je imao teško detinjstvo. Rođen je u Osaki1899. godine, ali već u drugoj godini svog života postaje siroče, kada mu otac i majka umiru, a ubrzo za njima i baba i sestra. Kavabata zbog toga ostaje da živi sa dedom ali samo do svoje sedme godine života kada i on umire. Svoje sećanje na smrt svoga dede opisaće u svom dnevniku, kasnije objavljenom kao „Dnevnik petnaestogodišnjaka“[2] Nakon smrti svoga dede, Kavabata počinje da živi u internatu jedne srednje škole, ali vremenom odlazi u Tokio i tamo upisuje elitnu prvu gimnaziju. Kao gimnazijalac živi kod daljih rođaka u tokijskoj četvrti Asakusa, a period proveden tamo uticaće na njega da napiše novelu „Igračica iz Izua“ (伊豆の踊子 - „Izu no Odoriko“). Ova novela je objavljena u časopisu Bungei Đidai 1926. godine, a u njemu opisuje doživljaje svoje rane mladosti, kao i njene dobre i loše trenutke.
Studiranje, početak književnog stvaralaštva
Kavabata počinje svoj studentski život davne 1920. godine na Tokijskom carskom univerzitetu, gde studira japansku književnost. Godinu dana kasnije upoznaje se sa Kikuči Kanom, poznatim književnim kritičarem sa kojim će osnovati časopis „Bungej Šundžu“ 1923. godine. Šegovi prvi radovi su bili objavljeni u časopisu „Šinšičo“, ali posle diplomiranja na univerzitetu 1924. godine Kavabata sa Kataoka Tepeijem, Jokomiu Riičijem i drugima osniva časopis „Bungej džidaj“ (文藝時代 - „Književno doba"). Okupljeni pisci obeležili su jedan nov pravac u japaskoj književnosti svojevremeno poznatih kao neosenzualisti. Taj novi vid stvaralaštva biće poznat i kao „Književnost osećanja“. Sledećih godina Kavabata naglašava važnost osećanja i zalaže se za drugačiji tip pisanja koji će po njemu da zameni „beživotni, objektivni, pripovedački jezik“. Tu ideju plasira u radu „Nova stremljenja avagardnih pisaca“ (objavljen 1925. godine) gde se zalaže za jezik novog japanskog romana gde pripovedač ili neki njegov junak treba da govori ponekad nedovršeno da bi čitaocu dao puniju sliku ličnosti, njihovog, sveta, vrednosti i dr. U istom radu kao primer uzima rečenicu:
Moje oči su bile crvene ruže.
Kavabata smatra da je ta rečenica izraženija i poetski superiornija u odnosu na:
Moje oči su videle crvene ruže.
Kavabata nije bio jedini koji misli tako. Cela grupa je zastupala tu ideju. Oni su pripovedali »nov život« i »novu književnu umetnost«. Njihove ideje su povezane i sa pojavom dadaizma, ekspresionizma, nadrealizma i drugih avagardnih pravac. U neku ruku ovaj pokret je nastao i kao reakcija na realističke pravce u japanskoj književnosti., naročito na pojavu revolucionalne proleterske književnosti. Oni su zastupali dinamičnu umetnost, dok će njihovo stvaralašto na neki način biti i obojene izvenim nihilizmom.
Kasniji radovi
Kavabatina dela možemo podeliti na period pre i posle drugog svetskog rata. Za vreme predreatnog perioda možemo izdvojiti njegova dela poput „Ptice grabljivice i druge zveri“, „Junak sahrane“, kao i čuveni roman „Snežna zemlja“ koji je osvojio dosta književnih nagrada brzo pridobivši pažnju velikog broja čitalaca. Tokom sukoba Japana sa Kinom Kavabatine priče su bile veoma popularne među običnim ljudima. I sam Kavabata je bio svestan uticaja koji ostavlja na ljude tako da će u to vreme ostaviti zapis:
U vreme rata, kako je to čudno, često su mi pisali japanski vojnici koji su bili daleko od otadžbine. Pisali su mi kako ih moje knjige, koje su im slučajno dospele u ruke, jako uzbuđuju i stvaraju ogromnu čežnju za domovinom. Oni su mi zahvaljivali i izražavali svoje divljenje. Izgleda da su im moja dela stvarala misli o rodnoj zemlji, o Japanu.[3]
Tokom drugog svetskog rata, Kavabata je jako malo pisao i više se bavio izučavanjem japanske klasične književnosti, ali čim se rat završio Kavabata je počeo puno da piše. Prvi roman koji je izdao posle rata bilo je delo „Hiljadu ždralova“ (napisan 1949. godine). Ubrzo se nižu i druga dela poput: Zvuci planina (1953), Jezero (1954), Prolećni dan (1954), Sporedna ulica (1954), Čovek iz Tokija (1954), Supruzine misli (1954).
Tokom svog života Kavabata je napisao preko stotinu kratkih priča. Jednom prilikom je izjavio kako su mu te priče najomiljeniji radovi. Većinu je napisao tokom dvadesetih godina svog života, a li ih je nastavio pisati i i tokom posleratnog perioda kada je bio u vrhuncu umetničkog stvaralaštva.
Nobelova nagrada
Kavabata je nobelovu nagradu za književnost dobio 1968. godine tako postavši prvi japanac koji je dobio ovu značajnu nagradu (kasnije će i Kenzaburo Oe dobiti ovu nagradu postavši tako drugi pisac iz Japana koji ju je dobio). Obrazloženje za dodeljenu nagradu bilo je: za pripovedačko majstorstvo, koje sa velikom osećajnošću izražava suštinu japanskog duha.
Kraj života
Nakon što se vratio iz Stokholma, Kavabata je nekoliko puta putovao po inostranstvu držao predavanja i posećivao seminare. Mada je bio usamljenik uvek je prisustvovao svim svečanostima i ceremonijama održanim u njegovu čast. Godine 1971. odi aktivnu kampanju za prijatelja koji se kandidovao za guvernera Tokija. Godinu kasnije (1972) Jasunari Kavabata izvršava samoubistvo ne ostavivši ni jednu poruku za sobom.
Kao suprotnost tome Kavabata se ceo život zalagao za život govoreći dosta o besmislenosti samoubistva. U svom eseju „San na samrti“ napisao je:
Koliko god čovek bio otuđen od sveta, samoubistvo nije oblik posvećenja. Koliko god vredan divljenjačovek bio, on je daleko od domena svetaca ili mudraca.[4]
Te reči Kavabata će ponoviti i na samoj svečanosti dodele nobelovih nagrada, dodajući pritom:
"Ne divim se samoubistvu niti osećam simpatiju prema onima koji ga izvrše. Imao sam još jednog prijatelja koji je umro mlad, kao avagardni slikar. I on je razmišljao dugo osamoubistvu, a ja sam o njemu u istom eseju napisao: Čini mi se da je stalno ponavljao da nema umetnosti koja je iznad smrti, da umreti znači živeti. Shvatam ipak da za njega, rođenog u budističkom manastiru i obrazovanom u budističkoj školi, smrt kao koncept predstavlja nešto sasvim drugo od onoga što ono znači na zapadu. Među onima koji misle, ima li takvih koji ne misle o samoubistvu? Znao sam da je pisac ovih redova Ikjuu (1394-1481) dva puta pokušavao da izvrši samoubistvo. [5]
↑Kod Japanaca su se nekada godine života počinjale brojati od trenutka kada se rode. Drugim rečima svako novorođenče koje se rodi već ima godinu dana, tako da Kavabata nije pisao dnevnik sa petnaest godina, već sa četrnaest.
↑Citat preuzet iz pogovora knjige „Snežna zemlja-Velemajstor. Pogovor je sastavila Ljiljana Đurović, a citat prati referenca: „K. Reho Kavabata Jasunari „Progres“, Moskva 1971. strana.
↑Kavabata Jasunari Macugo no min, (San na samrti), Tokio, 1933. god u junskom broju časopisa Bunge šundžu
↑Kavabata Jasunari Ucukušii Nihon no vatakaši, Tokio Kondanša, 10969, str. 17-18.
1 Pasternak je odbio nagradu zbog pritiska tadašnjeg komunističkog režima. •2 Sartre je odbio nagradu iz moralnih razloga i zato jer se nije želio vezati uz institucije. •3 Nagrada je retroaktivno uručena 2019. godine.
