PROFILBARU.COM

светозар поповић-милић
светозар поповић-милић
	Светозар Поповић-Милић
Лични подаци
Датум рођења	8. октобар 1901.
Место рођења	Горњи Милановац, Краљевина Србија
Датум смрти	6. мај 1944. (42 год.)
Место смрти	Јелова гора, код Ужица, Подручје Војног заповедника у Србији
Професија	новинар
Деловање
Члан КПЈ од	1925.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат; Народноослободилачка борба
Служба	Интернационалне бригаде; НОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од	9. октобар 1953.
Одликовања

Светозар Света Поповић—Милић (Горњи Милановац, 8. октобар 1901 — Јелова гора, код Ужица, 6. мај 1944) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 8. октобра 1901. у Горњем Милановцу. Потицао је из учитељске породице. Његови родитељи Јово и Милева били су прави народни учитељи, посвећени своме послу, али и породици. На Светозарово васпитање, посебно је утицала његова мајка Милева Мила, коју је неизмерно волео, и у знак пажње према њој, свом презимену је додао и Милић.^[1]

Основну школу и нижу гимназију је завршио у Горњем Милановцу, а потом се 1915. године са родитељима преселио у Београд, где је његово даље школовање прекинула аустроугарска окупација. После завршетка Првог светског рата, гимназију је завршио кроз осамнаестомесечни курс. Још као ученик доста је читао и занимао се за литературу, што му је пробудило интересовање и симпатије за нова револуционарна дешавања у Европи.^[1]

Посебан утицај на њега оставила је Велика октобарска социјалистичка револуција у Русији, 1917. године, па је приликом полагања матурског испита, 1920. године, на тему „Мој идеал“ на писменом испиту из српског језика писао о вођи Октобарске револуције Владимиру Лењину. То је у школи изазвало невиђени скандал, код професора, а нарочито директора школе. Од стране професора је био обележен као „црвени“, што га је још више определило за омладински револуционарни покрет.^[1]

Након матуре, отишао је у Праг, где је по жељи родитеља уписао машинску технику, али је из личног интересовања за новинарство, одлазио на Филозофски факултет и слушао предавања из журналистике. Након завршених студија, 1925. вратио се у Београд и посветио се новинарству. Исте године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).^[1]

Као новинар, али и политички радник, учествовао је у многим акцијама, које је покретала КПЈ. Био је један од оснивача листа Жива ревија, који је излазио на Београдском универзитету и технички уредник хумористичко-сатиричног листа Ошишани јеж, од његовог оснивања, 1935. године. Такође је учествовао у организовању и покретању листа Недељне информативне новине (НИН), чији је био главни уредник. Заједно са њим, у Редакцији овог листа су били и истакнути револуционари Веселин Маслеша, Војислав Вучковић, Јован Поповић, Огњен Прица и др. На жалост, овај лист је био забрањен после свега 26 издатих бројева, септембра 1935. године.^[1]

Због свог револуционарног рада, као један од руководилаца београдске партијске организације и учествовања у многим акцијама и демонстрација, био је више пута хапшен и прогањан од полције. Први пут је био ухапшен 1926. године, када је био затворен у познатом затвору „Главњача“. Када је 1936. избио грађански рат у Шпанији, на позив КПЈ, са другим антифашистима октобра 1937. пошао je у Шпанију, где се борио против фашизма. Пошто је за време служења војног рока, завршио Школу резервних официра и потом био резервни атиљеријски официр, у Шпанији је био постављен за команданта артиљерије у једној Интернационалној бригади. У току рата је био неколико пута рањаван, а једном тешко.^[1]

Након завршетка грађанског рата у Шпанији, 1939. заједно са другим борцима Интернационалних бригада пребацио се у Француску, где се налази у концентрационим логорима, најпре у Гирсу, а потом у Аргелес сур мире. Пошто је и у логору вршио револуционарну активност, био је премештен у кажњеничко одељење. Из логора је успео да побегне, тек крајем 1942. године, уз помоћ једног члана Комунистичке партије Француске, који му је позајмио одело молера и извео га из логора. Уз помоћ француских комуниста, успео је да се у једној локомотиви пребаци од Париза до Беча. Одакле је дошао у Земун, па се 9. фебруара 1943. пребацио у окупирани Београд, где се повезао са партијском организацијом. Из Београда је отишао у Босну, где се тада налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ, а одатле је био упућен у Први шумадијски партизански одред „Милан Благојевић“.^[1]

Када је 5. октобра 1943. године, на Руднику, формирана Прва шумадијска бригада, Светозар је био постављен за политичког комесара бригаде. Учествовао је у многим борбама ове бригаде, а касније је прешао у Главни штаб НОВ и ПО Србије, где је био постављен за начелника. Погинуо је 6. маја 1944. године, од авионске бомбе, бачене из бугарског авиона, на Ђаковом камену, на Јеловој гори, у близини Ужица.^[1]

Првобитно је био сахрањен у близини места погибије, а 1954. његови посмртни остаци су пренети и сахрањени на партизанском гробљу на Брду мира у Горњем Милановцу. ^[2]

Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликован Орденом заслуга за народ првог реда.^[3] Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита 9. октобра 1953. проглашен је за народног хероја.^[1]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з Narodni heroji 2 1982.
^ Поповић 1981.
^ „Службени лист ДФЈ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. стр. 974.

Литература

Zbornik narodnih heroja Jugoslavije. Beograd: Omladina. 1957. COBISS.SR 50964999
Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: Народна армија. COBISS.SR 49469447
Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48703239