Милован Ђ. Глишић (Градац, 19. јануар1847 — Дубровник, 1. фебруар1908) био је српски књижевник и преводилац.[1] Сматран је за једног од највећих преводилаца свог времена, као и за „оснивача жанра сеоске и реалистичке приповетке у Србији”.[2] Глишић је понекад прозван „српским Гогољем”. Његова рукописна заоставштина налази се у Адлигату.
Биографија
Милован Глишић је рођен 7/19. јануара1847, у селу Градац поред Ваљева (данас део Ваљева) од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. У његовом селу није било школе, али су га родитељи подучавали, и научили да пише. Овако припремљен, Милован Глишић је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Кад је 1864. уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију, већ је имао седамнаест година. Због немаштине је сам морао да се сналази, а материјални положај се само погоршао кад му је 1865. године умро отац. Потом је започео да учи технику на Великој школи, но после две године оставља технику и учи филозофију на истој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове, које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина“, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке. Био је и главни уредник Новина Србских.
Био је ожењен једном од пет ћерки богатог београдског трговца Николе Стефановића, од осталих једна је била удата за Јована Авакумовића, друга за генерала Мостића, трећа Лепосава за Димитрија Новаковића, а четврта у Египат.[3] Брак је разведен, после тога је живео у соби хотела „Национал“ испод Калемегдана. Његова сестра Станка Глишић је била професор и преводилац са француског и руског, написала је „Моје успомене“ 1933. године COBISS.SR26936583.
Умро је у Дубровнику1. фебруара1908. где је био ради лечења од туберкулозе.[4] Сахрањен је 6. фебруара 1908. у Дубровнику.[5] Током пљачки на гробљу у децембру 1939, по једном извештају био је отваран и његов гроб,[6] по другом "не зна се још" да ли је тако.[7]
Писма Милована Глишића, део колекције његових писама и рукописа у Адлигату
Глишић је свој књижевни рад започео преводима у сатиричним листовима, а потом прешао на оригиналну приповетку. Његов оригинални рад обухвата два позоришна комада, „Два цванцика“ и „Подвала“, и две збирке приповедака. У збиркама су, поред осталих, његове популарне хумористичне и сатиричне приче: „Глава шећера", „Рога", „Ни око шта“, „Шило за огњило“, „Шетња после смрти“, „Злослутни број“, „Редак звер"; гатка „После деведесет година“ и лирска скица „Прва бразда". Глишић је највише радио на превођењу из руске и француске књижевности и осамдесетих година био је главни и најбољи преводилац са руског и француског. Савестан и талентован преводилац, а уз то одличан зналац народног језика, он је највише учинио за упознавање српске публике са великим руским писцима и знатно утицао својим преводима на развој књижевног језика и стила. Најбољи су му и најважнији преводи са руског: „Мртве душе“ и „Тарас Буљба“ од Гогоља, „Кројцерова соната“ и „Рат и мир“ од Толстоја, „Обломов“ од Гончарова, уз остале од Островског и Данченка. Са француског је преводио Балзака („Шагринска кожа“), Меримеа („Коломба"), Жила Верна и друге. За позориште је превео преко тридесет комада из руске, француске и немачке књижевности.
Критички осврт
Оригинални књижевни рад Милована Глишића није велики: око тридесет већих и мањих приповедака, поред два позоришна комада. Његове приповетке значе новину и догађај у развоју српске приповетке. Глишић је оснивач реалистичке сеоске приповетке са социјалним и политичким смером. У доба када је Светозар Марковић проповедао „нову науку“ и када се у јавном животу дигла повика на непросвећено и несавесно чиновништво и на зеленаше и „каишаре“, који су угњетавали и пљачкали народ, Глишић ствара сеоску приповетку у духу напредних идеја, устајући у одбрану села и сељака од варошких зеленаша, као Вуле Пупавац, од сеоских каишара, као газда Рака, од полицијских писара и среских капетана. У приповеци „Ни око шта“ дао је тип новог човека у личности учитеља Груице, истина у оквиру једне комичне анегдоте, али са очигледном намером да представи сукоб нове и старе генерације. Под утицајем руских писаца и свога сеоског порекла, он воли село и сеоски патријархални морал, а мрзи чаршију. У његовим приповеткама ипак нема већих друштвених и моралних сукоба. Глишић је трезвено и реално говорио о селу, не идеалишући и не улепшавајући га. Вредност његових приповедака је у ведром хумору и сатири, у једноставном стилу и чистом и лепом језику.
Наслеђе
У популарној култури
Од 1971. године у Ваљеву је била уведена „Награда Милован Глишић“, која се са прекидима додељивала до 2007. године.[8]
Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у чијем саставу су Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности баштини део рукописне заоставштине и документације Милована Глишића.[16][17]
