PROFILBARU.COM

Милутин Ускоковић
Милутин Ускоковић
	Портрет Милутина Ускоковића.
Лични подаци
Надимак	Мита
Датум рођења	4. јун 1884.
Место рођења	Ужице, Краљевина Србија
Датум смрти	15. октобар 1915. (31 год.)
Место смрти	Куршумлија, Краљевина Србија
Универзитет	Универзитет у Женеви
Занимање	књижевник, правник
Породица
Супружник	Бабета Фишер
Родитељи	Мијаило Ускоковић; Софија Ускоковић
Књижевни рад
Језик стварања	српски
Утицаји од	Иван Тургењев
Најважнија дела	Дошљаци; Чедомир Илић; Vitae fragmenta; Кад руже цветају; Дела;
	Ужичка гимназија, Друга београдска гимназија

Милутин Ускоковић (Ужице, 4. јун 1884 — Куршумлија, 15. октобар 1915) био је српски књижевник и правник. Још на самом почетку књижевног рада, написао је неколико књига: две збирке цртица Под животом (1905) и Vitae fragmenta (1908), [два] романа Дошљаци (1910), Чедомир Илић (1914) и једну збирку приповедака Кад руже цветају... (1912). Године 1914. изишао је у Београду његов превод Максима Ларошфукоа.^[1]

Рођен је и школовао се у Ужицу, а касније у Београду. Докторску дисертацију из права стекао је на Универзитету у Женеви, где се 1910. године и оженио. По повратку у Београд, радио је чиновничке послове и писао књижевна дела. У току Првог светског рата је психички оболео гледајући тортуре кроз које пролази српски народ и извршио самоубиство у реци Топлици, код Куршумлије. Иако је преминуо млад, био је плодан писац и иза себе оставио неколико дела. У његову част се књижевницима додељује награда „Милутин Ускоковић” за најбољу необјављену причу на српском језику, у његовом родном граду Ужицу.

Биографија

Детињство

Милутин Ускоковић рођен је 4. јуна 1884. године у Ужицу, у трговачкој породици, од оца Мијаила и мајке Софије (Соке), који су имали једанаесторо деце (девет синова и две кћери). Родна кућа се налазила у насељу Липа, а дотадашња успешна породична трговина, која је углавном била окренута према Сарајеву и Босни и Херцеговини, већ у то време била је пред гашењем због аустроугарске окупације ове земље и затварања границе према Србији.^[2]

Уписао је 1890. године основну школу у родном граду. Рано детињство и године школовања провео је у оскудици, али је са успехом похађао основну школу, као и шест разреда гимназије. Као ђак ужичке гимназије од 1894. године добијао је државну стипендију („благодејање”), а веома брзо и активно укључио се у рад ђачке дружине и усмерио се према књижевности. Иначе, у приближно исто време, у ужичку гимназију ишли су Димитрије Туцовић, Душан Поповић, Радован Драговић, Драгиша Лапчевић, каснији оснивачи и значајни идеолози српског социјалдемократског покрета. Пошто је Ужичка гимназија тада имала свега шест разреда, Ускоковић је од школске 1900–1901. године био принуђен да оде у Београд и тамо да настави даље школовање. Седми и осми разред завршио је у Гимназији „Вук Стефановић Караџић” (Друга београдска гимназија), где је такође добијао државну стипендију, али је био принуђен и да се сам издржава тако што је давао часове слабијим ђацима из богатијих породица.^[2]

Школовање

После завршене гимназије, у јесен 1902. године, уписао је Правни факултет у Београду. За време студирања примао је државну стипендију, а напоредо с тим самостално се издржавао, тако што је наставио приватно да држи часове слабијим ђацима, али је поред тога радио и као практикант у Државној статистици, у општинском физикату, као и у Министарству унутрашњих дела. Један део скромних прихода добијао је и као новинар сарађујући у листовима и часописима (Нова искра, Дело). Тада је почео да објављује и прве књижевне прилоге (песме у прози, цртице, записе, као и приповетке), а од 1903. године постао је присталица идеје јужнословенског уједињења и близак са омладином која се окупљала око Јована Скерлића. Познато је и да је учествовао у демонстрацијама 23. марта 1903. године, које су претходиле Мајском преврату и збацивању династије Обреновић. Током 1904. године био је међу организаторима Мале конференције југословенских књижевника и уметника, Првог ђачког југословенског конгреса у Београду и Прве југословенске уметничке изложбе, а по оснивању листа Политика постао је члан њене редакције, заједно са Владиславом и Дарком Рибникаром, Браниславом Нушићем и другима.^[2]

Објавио је 1905. године у Београду прву књигу Под животом, сачињену из кратких прича, лирских песама и записа, коју је критика, а међу њима и Јован Скерлић, веома лепо прихватила. Исте године умире му отац Мијаило.^[2]

Каријера

На Конференцији јужнословенских студената у Софији (1906), поднио је реферат „Балканска конфедерација и југословенска заједница” и заступао је идеју зближавања јужнословенских народа. Након завршетка правних студија запослио се у Царинарници у Београду, а убрзо иза тога, почетком 1907. године, започео је дипломатску службу у Српском конзулату у Скопљу. Међутим, убрзо је добио трогодишње одсуство ради припремања докторске дисертације и отпутовао је у Женеву 1908. године. Објавио је у јесен исте године, у познатој „Малој библиотеци” Пахера и Кисића у Мостару, књигу Vitae fragmenta, са поднасловом „Књига за уморне људе”, а посветио је сенима преминулог оца Мијаила. За време боравка у Швајцарској интензивно се образовао и у другим областима, највише у књижевности: француској, руској и немачкој, али и филозофији, историји, уметности, као и природним наукама. У току 1909. године написао је и објавио више приповедака, тако да је Српској књижевној задрузи био предао рукопис под називом Новеле, на основу позитивне Скерлићеве препоруке. Иако је у први мах био прихваћен и предвиђен за објављивање, наведени рукопис приповедака неће бити објављен, јер је редакција Српске књижевне задруге предност дала каснијем рукопису романа Дошљаци.^[3] Од Српске књижевне задруге, за овај роман добио је и награду, 1909. године.

У Женеви се заљубио у младу и образовану Бабету Фишер, кћерку власнице пансиона у коме је становао, а верили су се и венчали 1910. године. Крајем исте године је на Универзитету у Женеви одбранио докторску тезу из области међународног права и стекао титулу доктора правних наука. У области књижевног стваралаштва, 1910. године добио је награду Српске књижевне задруге за рукопис романа Дошљаци, који је написао у Женеви и посветио својој вереници. Роман је објављен исте те године у редовном ХIХ колу Српске књижевне задруге. После повратка у Београд 1911. године, радио је различите чиновничке послове у више државних институција и министарстава. У часопису Дело почео је у наставцима да објављује роман Хроми идеали, што је била прва верзија каснијег романа Чедомир Илић. Објавио је 1912. године у Београду збирку приповедака Кад руже цветају, у издању Геце Кона, која је настала на основу проширивања првобитног рукописа збирке Новеле, датог Српској књижевној задрузи. Наставио је да објављује делове романа Хроми идеали у часопису Дело, као и делове свог превода романа Лажи Пола Буржеа.^[3]

Први светски рат и смрт

Пред почетак Првог светског рата, Ускоковић је озбиљно почео да психички обољева и показивао је знакове маније гоњења, али су околности биле такве да није могао да приступи лечењу. Почетак рата дочекао је у Скопљу где је радио као секретар Трговинског инспектората народне привреде, а са великим оптимизмом доживио је победе српске војске на Церу и Колубари, уверен да ће ускоро стићи час целокупног српског ослобођења и уједињења. Из Скопља је 1915. године упутио издавачу Светиславу Б. Цвијановићу рукопис збирке приповедака Успут. Велика офанзива аустријске, немачке и бугарске војске, као и тешко стање и повлачење српске војске на фронту, у рану јесен присилили су Ускоковића на повлачење из Скопља, према Приштини, али се одатле вратио у Куршумлију, у намери да оде натраг у Београд. У тренутку потпуног безнађа и психичког растројства, извршио је самоубиство, 15. октобра 1915. године, у набујалим таласима ријеке Топлице код Куршумлије.^[4] У опроштајном писму је написао: "Не могу да поднесем смрт отаџбине".^[5]

Књижевни рад

Писао је цртане, приповетке и романе.Био је сарадник и члан редакције Политике од њеног оснивања 1904. Књижевне текстове је објављивао у часописима: Савременик, Дело, Нова искра, Српски књижевни гласник, Самоуправа, Штампа, Словенски југ, Српска домаја, Бранково коло, Београдске новине, Грађанин, Босанска вила, Цариградски гласник, Венац, Вардар, Летопис Матице српске и др. У часопису Sudslawische Revue објавио је 1912. године прилог о новопазарском санџаку. Његов лирски темперамент био је испуњен приличном дозом сентименталности. Припадао је генерацији младих српских писаца који су почетком XX века смело напуштали традиције српске реалистичке прозе и угледали се на модерну европску литературу. Сматран је представником тзв. београдског друштвеног романа. Улазећи у драматичне сударе личности са градском средином, више је давао унутрашња стања наших интелектуалаца него комплексну слику времена и средине; у његовој литератури осетна је противречност између старинског романтизма и модерног схватања живота и света. Најзначајнији је писац кога је Ужице имало до Првог светског рата.

Аутобиографски елементи

Ускоковић је читавог живота одржавао изразито блиску везу са својом породицом у Ужицу, посебно са мајком, сестром Божидарком и браћом. Волео је родни град и често је и радо у њега долазио, а при томе је виђан са друштвом у кафани „Два багрема”, као и на излетиштима на Тари и Златибору. Управо због тога, могуће је препознавање бројних аутобиографских аналогија у делу Милутина Ускоковића, поготово када је реч о његовим главним романескним јунацима Милошу Кремићу и Чедомиру Илићу, као и топосима Београда и варошких средина из унутрашњости (Ужице, Ваљево, Чачак). Упућује и на трагичну антиципацију каснијег Ускоковићевог самоубиства и сличности са смртним исходиштима његових јунака (Зорка, Чедомир Илић).^[6]

Јован Скерлић о Ускоковићу

Јован Скерлић писао је о Милутину Ускоковићу у својој Историја нове српске књижевности. Говорио је да се као писац, Ускоковић развија и још није дошао до пуног израза свога талента. Скерлић пише да су две збирке више огледи, нацрти, скице, »пробе пера«, у којима је било много књишког песимизма, младићке сентименталности и романтичарске реторике, али у којима се исто тако видела лепа осећајност, занимљива опажања и леп књижевни стил. Што није обично случај код младих и талентованих писаца, Ускоковић је радио, читао савремене француске писце, научио књижевни занат, израдио се, и дошио са зрелијим, одређенијим и јачим књижевним делима.^[1]

Говорио је да је Ускоковић романописац по узору модерних француских писаца, он уме да изабере занимљив предмет, да изведе ситуацију, да заокругли цео предмет и дâ добру књижевну форму. Роман Дошљаци су његово најбоље дело и један од најзначајнијих нових српских романа. Иако има својих мана, мешавину између једног социјалног романа са тезом, врло спорном уосталом, и личне, аутобиографске сентименталне исповести, поред тога ту има остатака старинске романтичности, романтичарских појмова о »песнику«. Али Ускоковић је у томе добром делу успео у оном у чему су сасвим промашили писци као Јанко Веселиновић и Симо Матавуљ, у сликању савременог престоничког живота.^[1]

Заоставштина

Коло српских сестара из Ужица 1936. године поставило је спомен плочу на кући у којој је живео Милутин Ускоковић.^[7]

Књижевна награда “Милутин Ускоковић“ додељује се за најбољу необјављену причу на српском језику. Установљена је 1993. године одлуком редакције часописа Међај и Културно-просветне заједнице у Ужицу, а од 2003. године Награду додељује Народна библиотека Ужице. На конкурсу, поред аутора из Србије, увек учествују аутори са бивших југословенских простора и из дијаспоре.^[8] Уз награђене, откупљује се још седам приповетки и све заједно се објављују у посебном броју ужичког часописа за књижевност, уметност и културу Међај.^[9]

Удружење професора, наставника и учитеља 1953. године подигло је Милутину Ускоковићу спомен - бисту у централном куршумлијском парку. Две године касније, 1955. године у Ужицу је постављена спомен - биста у парку крај реке Ђетиње.

Дела

Под животом: цртице, песме у прози, песме, чланци о књижевности, Београд, 1905.
Vitae fragmenta, Мостар,1908
Дошљаци, Београд, 1910
Кад руже цветају, Београд, 1912
Les traites d'Union douaniere en droit international, Geneve, 1910
Чедомир Илић, Београд, 1914
Дела, Београд, 1932
Успут, Београд, Ужице, 1978

Референце

^ ^а ^б ^в Скерлић 2006, стр. 389.
^ ^а ^б ^в ^г Максимовић 2020, стр. 8.
^ ^а ^б Максимовић 2020, стр. 9.
^ Milutin okončao život skokom u hladnu reku: Čin samoubistva obrazložio u oproštajnom pismu. Србија Данас.
^ Милутин Ускоковић: У смрт због пропасти Србије. Српски Легат.
^ Максимовић 2020, стр. 10.
^ Riznica - Srpska književnost Архивирано на сајту Wayback Machine (23. децембар 2015) Preuzeto 22.12.2015.
^ „Конкурс "Милутин Ускоковић"”. Народна библиотека Ужице (на језику: српски). Приступљено 2022-06-21.
^ Književni konkurs "Milutin Uskoković" za najbolju neobjavljenu pripovetku

Литература

Милијан Деспотовић: Узначења /Милијан Деспотовић. – Ужице: УКС, Пожега: Свитак: Развигор , Куршумлија: Књижевни клуб "Милутин Ускоковић", 2014 (есеј: "Приповедач поетичке душе - о поезији Милутина Ускоковића).
Максимовић, Горан (2020). Милутин Ускоковић. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске.
Скерлић, Јован (2006). Историја нове српске књижевности. Београд: Завод за уџбенике. ISBN 9788617341488.