Рођен је 15. марта 1948. године у породици јеврејско-српског порекла у Пећи.[2][3] Прву збирку кратких прича Породично време је објавио 1973. године. Постао је популаран у књижевним круговима четвртом књигом Опис смрти, за коју је добио Андрићеву награду.
Године 1991. постао је председник Савеза јеврејских општина Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. Године 1994. преселио се с породицом у канадски град Калгари.
Писац је прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог педесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор.[5]
Потписана књига аутора
Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу Породичног времена да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности”, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика”.
Свака нова књига Давида Албахарија представљала је за нашу књижевност прави догађај јер је носила у себи ексклузивност повезивања домаће литературе са светском књижевном баштином.[6]
Касних осамдесетих, Албахари је започео прву формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији. У децембру 1989. је учествовао у иницијативи за стварање Демократског форума, "групе независних интелектуалаца средње генерације".[7]
