PROFILBARU.COM

Милутин Бојић
Милутин Бојић
	Фотографија Милутина Бојића
Лични подаци
Датум рођења	19. мај 1892.
Место рођења	Београд, Краљевина Србија
Датум смрти	8. новембар 1917. (25 год.)
Место смрти	Солун, Краљевина Грчка
Потпис
Званични веб-сајт	www.milutinbojic.org.rs

Милутин Бојић (Београд, 19. мај 1892 — Солун, 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату.^[1]

Биографија

Рођен је 1892. године у Београду, у породици која се доселила из Босне непосредно пре Првог српског устанка.^[2] Отац Јован био је по професији занатлија а доселио се пре брака са породицом из Земуна у Београд. Бојић је био занатлија^[3] и трговац, чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела.^[4] Његов брат Драгољуб био је професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Породица Бојић је живела у Хиландарској улици број 24 (на самом улазу данашње Палилуле^[5]) где су имали пространо имање.^[3]

Године 1904. Бојић прати свечане догађаје који су обележили ту годину, прославу стогодишњице Првог српског устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, када приређује прву југословенску изложбу слика и скулптура.^[3]

Похађао је Основну школу „Вук Караџић” у Београду (тада се звала „Палилулска школа”).^[3]

Као ученик „Реалке” прву песму је објавио у београдском часопису „Дело”. Године 1910. завршава средњу школу са одличним успехом и бива ослобођен испита зрелости.^[3]

Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије.^[6]

Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године^[7], као и Првог светског рата. Он путује у крајеве ослобођене старе Србије и пише путописе, белешке, рецензије, приказе и историјску драму „Краљева јесен“ о којој се веома позитивно изразио Јован Скерлић.^[3]

По објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора.^[3] Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.^[3] Драму „Урошева женидба” коју је пренео преко Албаније и 1915. године је штампао на Крфу (изведена 1923^[8]), а збирку песама „Песме бола и поноса” објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница”, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море. Године 1916. у Драчу пише песму „Сингидунум” посвећену вољеном родном граду.

Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница^[1], која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављајући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.^[2]

Дана 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо после дугог и тешког боловања од милијарне туберкулозе у Солуну у болници „Престолонаследник Александар“.^[9] Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.^[10] Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.^[11] Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу^[12] (парцела 29, гробница 39, трећег реда).

Иако је живео само 25 година, оставио је траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.^[2] Повлачење војске и народа преко Албаније Бојић је описао у чланку „Србија у повлачењу“.^[3]

По њему се зову Библиотека „Милутин Бојић”, Награда Милутин Бојић и ОШ „Милутин Бојић” Поткозарје.^[13]

Дела

Збирке песама

Песме (1914)^[14]
Каин:поема у три дела, спев (1915)
Песме бола и поноса (1917)^[15]

Драме

Ланци (1910)^[16]^[17]
Краљева јесен (1913)^[18]^[17]
Госпођа Олга (1913-1914, прво извођење 1979)^[19]^[20]^[17]
Урошева женидба (1915)^[21]^[17]
Плава гробница (1916)

Галерија

Фотографија Милутина Бојића
Милутин Бојић и Станислав Винавер
Милутин Бојић и сликар Никола Бешевић у Риму, 1916. године
Спомен-соба Милутина Бојића у Библиотеци „Милутин Бојић”
Спомен-соба Милутина Бојића у Библиотеци „Милутин Бојић”
Петар Лубарда – Плава гробница (сећање на Милутина Бојића)
Бојићева књига „Афекти” у његовој заоставштини у музеју Адлигата
Надгробна биста на Бојићевом гробу на Новом гробљу у Београду

Референце

^ ^а ^б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 157. ISBN 86-331-2075-5.
^ ^а ^б ^в „Милутин Бојић - живот и дело”. Библиотека МИЛУТИН БОЈИЋ (на језику: српски). 2013-01-08. Приступљено 2020-12-29.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з „МИЛУТИН БОЈИЋ Песник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар” (PDF). Новине Београдског читалишта. 25: 3—16. 2007. line feed character у |title= на позицији 14 (помоћ)
^ Слободанка Владив-Гловер: "Лирска драма словенског модернизма", Београд 1997.
^ Бокан, Драгослав (2014-02-02). „Поглед који траје” (на језику: српски). Урбани књижевни круг. Архивирано из оригинала 10. 10. 2023. г. Приступљено 2024-05-28.
^ "Велика Србија", Солун 26. октобар 1917.
^ „Milutin Bojić”. Biografija.org. Приступљено 23. 1. 2019.
^ "Политика", 12. дец. 1923, стр. 5-6
^ "Ратни дневник", Солун 27. октобар 1917.
^ И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске! („Вечерње новости”, 26. октобар 2013)
^ „И данас би Бојић загрмео: Стојте, галије царске!”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29.
^ „Godišnjica smrti Milutina Bojića, pesnika koji je napisao Plavu grobnicu”. Nova Ekonomija (на језику: српски). Архивирано из оригинала 03. 03. 2021. г. Приступљено 2020-12-29.
^ „Библиотека”. Град Београд - Званична интернет презентација | Библиотека (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29.
^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Песме :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. ^{[мртва веза]}
^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Песме бола и поноса :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 03. 2022. г. Приступљено 2020-12-29.
^ „Ланци | Дигитални репозиторијум библиотеке "Милутин Бојић"”. milutinbojic.digitalna.rs. Архивирано из оригинала 28. 02. 2021. г. Приступљено 2020-12-29.
^ ^а ^б ^в ^г Марковић, Олга (1992). „Драме Милутина Бојића на српским сценама” (PDF). Музеј позоришне уметности Србије.
^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Краљева јесен : драмат у једном чину :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. ^{[мртва веза]}
^ „НАЈТУЖНИЈЕ ЈЕ ОПЕВАО СТРАДАЊЕ СРБА”. svetinjebraniceva.rs. Приступљено 2020-12-29.
^ Ilic, Marija. „SEMINARSKI RAD - GOSPODJA OLGA” (на језику: енглески).
^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Урошева женидба : комедија у три чина :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2020-12-29. ^{[мртва веза]}