Пожега је градско насеље и седиште истоимене општине у Златиборском округу. Према попису из 2022. било је 12.362 становника. За време постојања Југославије, назив овог места био је Ужичка Пожега, како би се разликовао од Славонске Пожеге.
У граду се налазе Народна библиотека Пожега, Културни центар Пожега, Гимназија Свети Сава (Пожега), Машинско техничка школа, Пољопривредна школа са интернатом Љубо Мићић и Туристичка организација Пожега.
Налази се 180 km од Београда и 25 km од Ужица.
Пожега је једно од најважнијих саобраћајних чворишта у овом делу Србије. Њега чине железничке пруге Београд - Бар и Пожега - Сталаћ, постојећи магистрални путеви М-21 и М-22 и планирани ауто-путеви МП - 763 Београд-Пожега - Бољаре - Јужни Јадран и Е-761 Пожега - Котроман - Вишеград - Сарајево. Овакав саобраћајни положај доприноси да Пожега буде на раскршћу два појаса интензивног развоја, дуж Западне Мораве и дуж потеза Београд-Бар. Овде се налази Железничка станица Пожега у оквиру које је смештен Железнички музеј узаног колосека. Пожега се налази у средини Пожешке котлине на 300 метара надморске висине. На истоку Пожегу од Чачка одвајају планине Овчар 985 m и Каблар 889 m, које тиме граде клисуру.
У Пожеги се такође налази фабрика за прераду воћа и поврћа Будимка.[1]
У насељу Пожега живи 10.515 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,8 година (36,8 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу има 4.197 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
Плодна земља и реке у овој котлини утицале су да се на овом месту људи рано населе. Испитивања показују да су на месту данашње Пожеге постојала насеља 2.600 година пре нове ере. У општини Пожега, о постојању насеља постоје археолошке материјалне ископине и докази о постојању неолитских насеља, илирски гробни налази, праисторијска хумка, некропола под хумкама, античка насеља, античке некрополе као и римско насеље. Од 7. века нове ере ове крајеве насељавају Словени.
Константин Порфирогенит, византијски владар и историчар из 10. века, наводи „настањене градове“ у Рашкој. Поред осталих помиње Дресник и Мегиретус. За први се претпоставља да се налазио на месту данашње Дрежничке градине, између Пожеге и Ужица. Ни утврђење Мегиретус није локализовано. На основу недовољно веродостојних података налазио се између Ђетиње и Рзава, недалеко од Пожеге.
Крајем 12. века територија око Пожеге и Ужица улази у састав Немањине средњовековне државе, што документује повеља манастира Студенице из 1196. године.
Ништа се поуздано не зна о Пожеги, али се на данашњој области града помињу имена Стефана Дечанског у чије је доба Пожега са околином, била у поседу Војина од Vsciza, који се помиње у дубровачким записима. После смрти Стефана Душана 1335. године, област Пожеге под управом држи великаш Војислав Војиновић, а после њега Никола Алтомановић.
Помиње се у средњем веку као веће насељено место и седиште шире области бана Милутина који се помиње у народном епосу поводом битке на Велбужду 1330. године.
Стефан Лазаревић, 1405. године, поклања манастиру Милешеви пет села у жупи Моравици (два Гугља, Расну, Шенгољ и Рупељево – пет данашњих пожешких села).
У област коју је обухватала Пожега, 1463. године долазе Турци и у њиховим списима Пожега се јавља као насељено место.
Године 1516. Пожега је била зијамет (феудално добро), Мустафе, војводе. У њој преовлађује хришћански живаљ, иако се у пописним књигама (дефтерима) јављају и муслимани. (101 хришћански дом, 22 куће неожењених Срба, 2 куће удовица и 13 домова муслимана.)
У пописном дефтеру из 1559/60. уписана је нахија Пожега која се налази у кадилуку Чачак. Међутим не помиње се насеље Пожега.
У 16. веку у овом месту основана је дубровачка колонија. Пожега се јавља у трговачким књигама Дубровника.
Више података о Пожеги налазимо у Путопису Евлије Челебије из 1663. године. Челебија долази у варошицу на Скрапежу преко Рудника и Чачка. Он каже да је ово место, „лепа касаба, врло развијена и красна“, мирно и сигурно. Сем тога, у варошици се налази 10 џамија, 3 медресе (средње школе), 6 нижих школа и 4 текије (муслиманска капела). Такође је констатовао да су сва села на ободу пожешке котлине насељена српским становништвом.
Претпоставља се да је назив Пожега настао по старом предању због јаке врућине и жеге.
Овде се налази ОШ „Емилија Остојић” Пожега, као и ОШ „Петар Лековић”.
За време устанка у Србији 1941. у току Другог светског рата, Пожега је била средиште четничких снага на слободној територији у западној Србији, касније прозваној Ужичка република. Ослобађањем Пожеге, Ариља и Ивањице снаге ЈВУО су под својом влашћу држали све варошице у долини Моравице.
Пре оснивања варошице Пожеге, упоредо са муслиманским насељем на десној страни реке Скрапеж, постојало је српско село Пожега које се налазило у пожешкој нахији. На основу финансијских књига и чибучких тефтера из 1882. године село Пожега броји 33 домаћинства. Његови становници најближе су пришли муслиманској Пожеги и етнички је одвојили од српског залеђа. Према одредбама султановог хатишерифа из 1830. године турски гарнизони остају у утврђеним градовима, а Турцима се забрањује становање у селима и паланкама. Муслимани одлазе из Пожеге у Ужице, Босну и Новопазарски санџак. Варошица на Скрапежу остаје скоро без становника, запуштена, са полусрушеним кућама, хановима и џамијом. Међутим, захваљујући повољном географском положају, као и близини границе убрзо почиње изградња нове варошице на левој страни Скрапежа.
У оснивању Пожеге, као и у њеном урбанистичком формирању, преломни тренутак представља 1832. година. После „Курлагине буне“ у Ужицу становници града на Ђетињи исељавају се у Пожегу. Кнез Милош одлучује да убрза изградњу варошице, руководећи се политичким и економским мотивима. У писму брату Јовану Обреновићу јавља: „Пожегу ради њи (исељених Ужичана – пр. С. И.) хоћу да урегулирам, зато тамо нека иду; ово објавите и ужичке нахије капетанима да се по томе владају.“
Лазар Зубан, секретар, „књижевно-српског управитељског совјета“, у заједници са Јованом Обреновићем, војним командантом моравско-подринске области, настоји да изгради Пожегу према кнежевим (Милош Обреновић) концепцијама. Марта 1832. године Зубан борави у Пожеги у „сврху планирања“ нове чаршије, поставља „биљеге, куда ће се градити куће и дућани“. На основу Зубановог плана, а у складу са конфигурацијом терена, варошица се изграђује на правцу и раскршћу главних путева: Чачак-Ужице и Косјерић-Ариље, Ивањица, Јавор. На тој регулационој линији настале су главне улице, широке и праве, а затим се просецају и уређују споредне улице на периферији чаршије. Приликом урбанистичког уобличавања Пожеге наглашен је трг који је настао усецањем улица на раскршћу главних саобраћајница. Трг је кружног облика. У општој композицији насеља он економски повезује чаршију, њему гравирају дућани, занатлијске радионице, кафане и механе. Ту је и пијаца где се обављају трговачки послови и врши робно-новчана размена.
Села око Пожеге формирају се, углавном, досељавањем становништва из Црне горе, Херцеговине, Босне, Полимља, Потарја, са Пештера, Сјенице, из крајева око Увца и Лима. Јаче миграционе струје почеле су да обухватају овај део западне Србије још у време Кочине Крајине и фрајкора, крајем 18. века, што се наставља почетком 19. века. Досељеници силазе са херцеговачких и црногорских брда, из Новопазарског санџака, улазе у Србију преко границе на Јавору, Кокином броду, Ступској чесми и Мокрој гори, остају у ужичком крају, као „етапној или прелазној зони“, а затим иду долином Дрине и Западне Мораве у Подриње, Ваљевску Подгорину, Тамнаву, Посавину и Шумадију.