Ојкача је десетерачка пјесма из два стиха, који се завршавају дугим „оој“. Пјева је три или пет пјевача, или цијело коло, у полутону (секунди). Може бити праћена једноструним или двоструним гуслама свираним у истој интонацији, која се у западноевропској музичкој теорији сматра обрасцем какофоније. Традиција ојкаче, или ојкања посебно се гаји у Крајини, а нарочито о Поткозарју.
Ојкача је уврштена у национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1] Ојкача се и у Хрватској сматра нематеријалним културним наслеђем, па се од 2010. године, на предлог Републике Хрватске, налази и на УНЕСКОВОЈ Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства, као угрожено наслеђе.[2]
Постоји више теза и супротних мишљења о настанку имена „Ојкача“.
Многи тврде да је њено име настало од глагола ојкати, што значи «отегнуто и тужно пјевати, наглашавајући и продужавајући глас о».
Једна од претпоставки да је настала из ријечи 'Ој'(које је наглашено у пјесми) и ријечи 'Кача'-змија старословенски која асоцира на игру тј. коло
Народ ојкачу назива и војкачом, што се може објаснити на више начина: ријеч војка значи „овдје“. Дакле: овдје, вође, вој, војка, војкаре, војкарце. Према томе војкача је наша пјесма, она што се пјева овдје, ту, у завичају, на огњишту.
Ојкача је изражена у једноставној мелодији пратећег гласа и развијеној мелодији пјевача који води. Један заводи пјесму док су други пратња.
Често се сугласник в приликом ојкања може чути тамо гдје му није мјесто у сељачком пјевању. Овдје се јавља дакле потреба кићења ријечи, односно мелодије са вишком ријечи који доприносе богатству ојкаче.
Теме су углавном шаљивог или тужног карактера, а неретко се у њима појављују и неке егзистенцијалне теме из свакодневног живота. После ратова 90-тих година, и нестанком великог броја Срба са простора Крајине, често се појављују и пјесме о животу у избјеглиштву и песме националистичког карактера.
Крајишка музика представља модернизовану верзију ојкаче и изводи се уз пратњу хармонике, а понекад и без пратње других гласова. Посебно је популарна у Републици Српској и међу досељеницима из Крајине.
Ојкање (такође војкање, трескање, завијање, грохотање) је посебан начин певања слогова хој, вој, ој, дужим тремолисањем или такође дужим или краћим мелисмима. Јавља се као рефрен у десетерачким и осмерачким песмама, а изводи се појединачно у тзв. самачким и путничким песмама или чешће полифоно; док један певач држи отегнуте тонове исте висине тј. војка, очи, други треска, потреса, тј. тремолише. Певач који треска започиње за кварту или терцу више од лежећег тона спуштајући глас и постепено га смирујући у унисону са другим певачима.[3] Ојкање је у разним облицима најраспрострањеније у Лици, Далмацији (нарочито Далматинској загори) и Херцеговини. Ојкалица се у Сињу традиционално зове рера, а у Имотском и околини те у западној Херцеговини ганга. Обично се ојкајући испевавају кратки стихови, најчешће шаљиве риме. Ганге или гангалице су народне песме које се изводе на начин примитивне полифоније, нарочито раширене у околини Имотског.[2]
УНЕСКО-ов Комитет за нематеријалну културну баштину света 16. новембра 2010. је, на предлог Републике Хрватске, уврстио музички изричај ојкање на УНЕСКО репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човеченства.[2]
Ојкача је данас изузетно распострањена у областима у којима је насељено становништво крајишког порекла, пре свега у Војводини и на подручју Београда. Зато је 2012. године уврштено и у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]