Лаваш је дебљине нешто веће од палачинки, а може бити дугачак и до пола метра. Једе се рукама, уз свако јело. Може се умакати у супу, млеко или кисело млеко, мазати маслацем, пунити сиром, разним салатама од поврћа или меса, а потом увити у ролну попут палачинке, а негде се служи и са алвом.[5]
Готов лаваш може се чувати и до 4 месеца. Да би се могао правилно и дуже чувати, требало би да буде сув, а лепиње треба сложити јену на другу. Чува се на сувом месту, а пре конзумирања треба га мало навлажити и прекрити крпом око пола сата. Овакав лаваш је готово исти као свеже испечени.[7]
Традиционално се лаваш прави без, али може и са квасцем.[9] Лаваш који се припрема са квасцем приликом печења се надује попут сомуна, па се такав хлеб у Турској зове ”балон лаваш”.[10]
Лаваш хлеб се користи у различитим оброцима и разним пригодама и ритуалима као што су венчања, рођендани, сахране, верске церемоније и гозбе. У неким деловима Ирана и Азербејџана, комад лаваша ставља се на невестина рамена или се мрви и посипа по њеној глави као знак плодности и тражења благослова. У Турској се даје комшијама младожење и невесте. У Казахстану људи верују да лаваш штити мртве, а у Киргизстану се сматра да ће његово давање олакшати загробни живот.[8]
Лаваш се сматра једном од најстаријих врста хлеба, који се пекао у глиненој пећи - тандиру још пре око 6000 година.[7]Адам Олеаријус, немачки дипломата, путописац, филолог, књижевник, географ и математичар, још је у 17. веку писао је о азербејџанском хлебу: „Присутне су разлите врсте хлеба, направљене од пшеничног брашна, као што су: комац – бисквит дебео око три прста и дугачак као половина лаваша, затим лаваш – округли хлеб, пискеш – дужине једног лакта, који се пече прилепљен за кућну пећ и прошаран је са пет бразди, сенгек – умешен на округлим посудама, и на послетку јуха – танак хлеб, готово као папир, дужине једне руке и приближно исто толико и широк.” У писаним изворима из 19. века помиње се да и Татари такође припремају лаваш хлеб, назван бак лаваш, а да се у турским селима припремају лаваш пите.
О лавашу и производима насталим од њега написано је и неколико научних истраживања. У књизи „Јерменска кухиња“ из 1960. године се по први пут спомињу термини Јерменски лаваш хлеб и Матнакаш.[5]
Нематеријално културно наслеђе човечанства
Припрема лаваша 1906. године
Заједничка култура печења пљоснатог хлеба у Азербејџану, Ирану, Киргистану, Казахстану и Турској, носи са собом и друштвене функције које су омогућиле да се настави са традицијом која се широко практикује. Пљоснати лаваш хлеб је заједнички културни елемент у регији средње Азије који промовише културу гостопримства и афирмацију идентитета.
У припреми лаваша учествују најмање три особе, углавном чланови породице, од којих свака има своју улогу у том процесу. У руралним срединама комшије заједно праве хлеб. Лаваш хлеб се, такође, прави у традиционалним пекарама, у тандиру/тануру (земљана или камена пећ), саџ (или сај - метална плоча) или казану.
Традиција која се преноси у оквиру породице или са мајстора на шегрта, изражава гостопримство, солидарност и преноси одређена веровања која симболизују заједничке културне корене који јачају припадност заједници. Култура прављења лаваш хлеба је уписана на Унеско листу нематеријалног културног наслеђа 2016. године.[8]
Галерија
Статуа на улазу у Историјски музеј у Сисиану (Јерменија): жена која меси лаваш
Жене праве лаваш на Фестивалу нара који се сваке године одржава у Азербејџану.
^Alan Davidson (1999). The Oxford Companion to Food. Oxford University Press. стр. 456. ISBN978-0192806819. „Lavash a thin crisp bread usually made with wheat flour made in a variety of shapes all over the regions of the South Caucasus, Iran (where it is often so thin as to be like tissue and can be almost seen through), and Afghanistan. It is leavened and baked in a tandoor. Lavash is served with kebabs and is used to scoop up food or wrap round food before being eaten. Its origins are ancient and it is also known as lavaş depending on the region. As in the other countries of this region large batches of this bread are made and stored for long periods. In Turkey they are stored on a board suspended by all four corners from the ceiling. The bread becomes dry and is restored by sprinkling with water and reheated as and when needed. Yufka is also a name for filo pastry.”
^Gil Marks (2010). Encyclopedia of Jewish Food. John Wiley and Sons. стр. 355.
^Morgan, Diane (2010). Skinny Dips. Chronicle Books. стр. 14. ISBN978-1452100241. „Lavash, lavosh, or lahvosh is a gigantic, paper-thin, blistery, tortilla-like flatbread common throughout Armenia, Turkey, and Iran.”
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
