Врлина (грч. ἀρετή, лат. virtus) јест морална изврсност личности. То је способност умног деловања у складу са највишим људским и божанским нормама.[1] Појам супротан врлини је порок.
Четири класичне кардиналне врлине класичних Грко-Римљана су умереност, разборитост, храброст (или чврстина) и правда. Хришћанство изводи три теолошке врлине вере, наде и љубави (милосрђа) из 1. Коринћанима 13. Оне заједно чине седам врлина.[2] Четири брахмавихаре будизма („божанска стања“) могу се сматрати врлинама у европском смислу.[3][4]
Маат (или Ма'ат) је био древни египатски концепт истине, равнотеже, реда, закона, морала и правде. Маат је такође била персонификована као богиња која регулише звезде, годишња доба и поступке смртника и божанстава. Божанства постављају поредак универзума из хаоса у тренутку стварања. Њен (идеолошки) пандан је био Исфет, који је симболизовао хаос, лаж и неправду.[6][7]
Према античком схватању, људска врлина је пре свега снага духа, способност ваљаног деловања. Стари Грци су темељним сматрали следеће четири врлине: разборитост (лакоћа увиђања шта треба чинити у разним ситуацијама живота), праведност (трајно расположење за дати свакоме што му припада), умереност (лакоћа управљања тежњама и њихово држање у границама разума), и храброст (лакоћа савладавања потешкоћа у вршењу добра и подношење кушњи живота).
Четири класичне кардиналне врлине су:[8]
Ово набрајање води порекло од грчке филозофије и Платон га је навео поред побожности: ὁσιότης (hosiotēs), са изузетком да је мудрост заменила разборитост као врлину.[10] Неки научници[11] сматрају било коју од горње четири комбинације врлина међусобно сводивим и стога нису кардиналне.
У свом делу Никомахова етика, Аристотел је дефинисао врлину као тачку између недостатка и вишка особине.[12] Тачка највеће врлине не лежи у тачној средини, већ на златној средини, понекад ближе једној крајности од друге. Међутим, врлина акција није само „средња вредност” (математички речено) између две супротне крајности. Као што Аристотел каже у Никомаховој етици: „у право време, о правим стварима, према правим људима, за прави крај, и на прави начин, то је средње и најбоље стање, и то је својствено врлини“.[13] Ово није једноставно прављење разлике између две крајности. На пример, великодушност је врлина између две крајности шкртости и расипништва. Даљи примери укључују: храброст између кукавичлука и безумља, и самопоуздање између самопонижавања и сујете. У Аристотеловом смислу, врлина је изврсност у људском животу.
Епикурејска етика позива на рационалну потрагу за задовољством уз помоћ врлина. Епикурејци уче да емоције, склоности и навике у вези са врлином (и пороком) имају когнитивну компоненту и засноване су на истинитим (или лажним) веровањима. Уверавајући се да су његова уверења усклађена са природом и ослобађајући се празних мишљења, Епикурејац развија врли карактер у складу са природом, а то му помаже да живи пријатно.[14]
У хришћанству, врлина је поштовање божјих закона. Хришћанска традиција обухвата четири „природне” врлине[1]:
Њима је Свети Павле додао теолошке врлине: веру, љубав и наду. По хришћанском учењу, врлине нису урођене људима, већ их је Бог дао кроз Христа да би их верници примењивали[1].
Будисти сматрају да истинска врлина долази из увида четири племените истине и делања у складу са њима, што се назива племенитим осмоструким путем. Слеђење тог пута подразумева:
Будистички учитељ Аџан Ча је врлину сматрао основом хармоничног света у којем људи могу живети као истинска људска бића, а не као животиње, и говорио је да се о својој врлини треба старати као што се вртлар стара о својим биљкама.[16]
Ово су неке од особина које се вреднују као врлине у многим културама: