Доген Зенђи (1200 — 1253)[1][2] је био јапански филозоф и учитељ зен будизма. Сматра се оснивачем сото огранка у јапанском зен будизму, са средиштем у храму Еихеиђи у провинцији Ечизен. Све будистичке школе му указују поштовање као бодисатви[3].
Доген је будизам свео на практиковање зазена, седеће медитације где се ток садржаја ума посматра без заустављања на било ком појединачном предмету, све док се не смири и не сабере, не доживљавајући више никакво уплитање. У овом стању је могуће доживети пробуђење.[4]
Доген је 1236. године подигао први зен храм у Јапану.[5]
Доген је био племенитог порекла, и остао је сироче у својој седмој години. Заредио се 1213. године, а отпутовао у Кину 1223. и тамо се после дугог трагања просветлио под водством чувеног учитеља ч'ана Ју-чинга (1162–1228).[6] Вратио се у Јапан 1227. године. Под његовим руководством је 1236. подигнут је први потпуно независни зен манастир, Кошохорингђи. Доген је у њега привукао многе надарене ученике, заједно са бројним световњацима, како мушкарцима тако и женама.
Доген је вероватно рођен у племићкој породици, иако као ванбрачно дете Минамота Мичитомоа, који је служио на царском двору као високорангирани ашо ashō (亞相, „Државни саветник“).[7] Прича се да је његова мајка умрла када је Доген имао 7 година.[8]
Касније је Доген постао нижерангирани монах на планини Хиеј, седишту Тендај школе будизма. Према Кензеикију (建撕記), постао је опседнут једним питањем у вези са Тендај доктрином:
Док проучавам егзотеричну и езотеричну школу будизма, оне тврде да су људска бића обдарена Дарма-природом по рођењу. Ако је то случај, зашто су Буде свих доба — несумњиво поседујући просветљење — сматрали да је неопходно да траже просветљење и да се баве духовном праксом?[9][10]
Ово питање је великим делом подстакнуто Тендајским концептом првобитног просветљења (本覚 хонгаку), који каже да су сва људска бића просветљена по природи и да је, последично, сваки појам постизања просветљења кроз праксу суштински погрешан.[11]
Кензеики даље наводи да није нашао одговор на своје питање на планини Хиеј, и да је био разочаран унутрашњом политиком и потребом за друштвеним значајем ради напредовања.[7] Стога је Доген отишао да тражи одговор од других будистичких мајстора. Он је отишао је да посети Коина, Тендај игумана храма Онџо-џи (園城寺), постављајући му исто питање. Коин је рекао да би, како би пронашао одговор, можда желео да размотри проучавање Чана у Кини.[12] Године 1217, две године након смрти савременог зен будисте Мјоана Еисаја, Доген је отишао да студира у храму Кенин-џи (建仁寺), код Еисајевог наследника, Мјозена (明全).[7]
У Кини, Доген је прво отишао у водеће Чан манастире у провинцији Џеђанг. У то време, већина чанских учитеља заснивала је своју обуку на употреби гонг-ана (јапански: kōan). Иако је Доген марљиво проучавао коане, постао је разочаран великим нагласком који је стављан на њих, и запитао се зашто се сутре не проучавају више. У једном тренутку, због овог разочарања, Доген је чак одбио пренос Дарме од учитеља.[13] Затим, 1225. године, одлучио је да посети мајстора по имену Руђинг (如淨; J. Nyōjo)), тринаестог патријарха Цаодунг (Ј. Сото) лозе зен будизма, на планини Тјантонг (天童山 Tiāntóngshān; Ђ. Тендоцан); у Нингбу. Руџинг је имао репутацију да има стил Чана који се разликовао од осталих мајстора које је Доген до тада срео. У каснијим списима, Доген је Руџинга назвао „Старим Будом”. Поред тога, он је с љубављу описао и Руџинга и Мјозена као сенши senshi (先師, „Древни учитељ“).[7]
Под Руџингом, Доген је остварио ослобођење тела и ума након што је чуо учитеља како каже: „Одбаците тело и ум“ (身心脱落 shēn xīn tuō luò). Ова фраза ће имати велики значај за Догена током његовог живота, и може се наћи раштркана по његовим списима, као, на пример, у познатом делу његовог „Генџокоана“ (現成公案):
Проучавати Пут значи проучавати Сопство. Проучавати себе значи заборавити себе. Заборавити себе значи бити просветљен свим стварима универзума. Бити просветљен свим стварима универзума значи одбацити своје тело и ум, као и оне других. Чак се и трагови просветљења бришу, а живот са просветљењем без трага тече увек и заувек.[14]
Мјозен је умро убрзо након што је Доген стигао на планину Тјентунг. Године 1227,[15] Доген је примио Дарма пренос и инку од Руџинга, и приметио како је коначно решио своју „животну потрагу за великом ствари“.[16]
Доген је подучавао да суштина човека и свих ствари лежи у Будиној природи, која се остварује прочишћавањем ега, одстрањивањем свих себичних жеља и потпуним одрицањем од сопства, изнад свега указујући предност религиозној пракси. Неговао је праксу зазена, усправног седења са прекрштеним ногама у медитацији. У зазену је видео остварење читавог закона будизма, пошто је јединство праксе и просветљења укорењено у Будиној природи.[3]
С филозофског становишта, заступао је монистички пантеизам који је изједначавао појавни свет са Апсолутом, не остављајући места трансценденцији[3]. Доген је уклонио бескрајне ступњеве на путу до просветљења пронашавши у зену пут савршеног јединства. За разлику од многих других учитеља зена, Доген је заговарао предано читање сутри, дужно указивање поштовања светим будистичким предметима, а коану је придавао другоразредни значај. Осуђивао је секташење у будизму и одбијао да призна постојање Сото секте као издвојеног ентитета.[3] Његово значајно дело је Шобогензо, чије је савремено издање објављено у Токију измеду 1939—1943. године.