Priča o talantima (ili priča o minama) je Isusovaalegorijska priča o gospodaru koji odlazi na put poverivši slugama novac, da bi po povratku neke kaznio a neke nagradio. Zaključak ove priče glasi ko ima daće mu se.
Zabeležena je u kanonskim jevanđeljima po Mateju i Luki. Razlika između Mateja i Luke je značajna, pa ove dve verzije možda ne potiču iz istog izvora.[1] Varijanta ove priče takođe postoji u nekanonskom Jevanđelju po Hebrejima.
Jer kao što čovek polazeći na put pozva svoje sluge i predade im svoje imanje, te jednom dade pet talanata, drugome dva, a trećem jedan, svakome prema njegovoj moći, i otputova. Onaj što primi pet talanata odmah ode, poslova s njima i steče drugih pet. Isto tako i onaj sa dva steče druga dva. A onaj koji primi jedan, ode, iskopa jamu u zemlji i sakri novac svoga gospodara.
Posle dugog vremena dođe gospodar onih slugu i stade se obračunavati s njima. I pristupivši onaj što primi pet talanata donese drugih pet talanata govoreći: gospodaru, pet talanata mi predade, vidi, zaradih drugih pet talanata. Reče mu gospodar njegov: dobro, slugo dobri i verni, u malom si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost svoga gospodara. A prišavši onaj što primi dva talanta reče: gospodaru, dva talanta mi predade; vidi, zaradih druga dva talanta. Reče mu gospodar njegov: dobro, slugo dobri i verni, u malom si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost svoga gospodara. A prišavši onaj što je primio jedan talant reče: gospodaru, znao sam da si tvrd čovek, žanješ gde nisi posejao, i skupljaš gde nisi vejao; pobojah se, odoh i sakrih tvoj talant u zemlju; vidi, imaš svoje.
A gospodar njegov odgovori i reče mu: zli i lenji slugo, znao si da žanjem gde nisam posejao i skupljam gde nisam vejao. Trebalo je dakle da daš moj novac menjačima, i ja bih po dolasku uzeo svoje s kamatom. Stoga uzmite od njega talant i dajte onome što ima deset talanata. Jer svakome koji ima daće se i preteći će; a od onoga koji nema - uzeće se i ono što ima. A nekorisnoga slugu izbacite u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba.
Jedan čovek od dobrog roda otide u daleku zemlju da primi sebi carstvo, i da se vrati. Dozvavši pak deset svojih sluga dade im deset kesa, i reče im: Trgujte dok se ja vratim. I građani njegovi mržahu na njega, i poslaše za njim poslanike govoreći: Nećemo da on caruje nad nama.
I kad se on vrati, pošto primi carstvo, reče da dozovu one sluge kojima dade srebro, da vidi šta je koji dobio. Tada dođe prvi govoreći: Gospodaru! Kesa tvoja donese deset kesa. I reče mu: Dobro, dobri slugo; kad si mi u malom bio veran evo ti vlast nad deset gradova. I dođe drugi govoreći: Gospodaru! Kesa tvoja donese pet kesa. A on reče i onome: i ti budi nad pet gradova. I treći dođe govoreći: Gospodaru! Evo tvoja kesa koju sam zavezao u ubrus i čuvao. Jer sam se bojao tebe: jer si čovek tvrd: uzimaš šta nisi ostavio, i žnješ šta nisi sejao.
A gospodar mu reče: Po tvojim ću ti rečima suditi, zli slugo! Znao si da sam ja tvrd čovek, uzimam šta nisam sejao: Pa zašto nisi dao moje srebro trgovcima, i ja došavši primio bih ga s dobitkom? I reče onima što stajahu pred njim: Uzmite od njega kesu i podajte onome što ima deset kesa. I rekoše mu: Gospodaru! On ima deset kesa. A on im odgovori: Jer vam kažem da će se svakome koji ima dati: a od onog koji nema uzeće se od njega i ono što ima. A one moje neprijatelje koji nisu hteli da ja budem car nad njima, dovedite amo, i isecite preda mnom.
Jevanđelje po Hebrejima je danas najvećim delom izgubljeno, pa izvorni zapis priče nije sačuvan. Evsevije Cezarejski prenosi da u Jevanđelju po Jevrejima najgore prolazi ne onaj koji je sakrio talanat već onaj koji je živeo raspusno. Naime, od njih trojice, jedan je rasipao imovinu svog gospodara sa bludnicama i sviračicama, drugi je umnožio prihode, a treći je sakrio talenat.[2]
Istorijski kontekst
Talanat (ili talenat) je bio jedinica mere (otprilike 26,2 kg) i ujedno najveća novčana vrednost kod Helena i na helenističkom istoku. Srebrni talanat je vredeo oko 6.000 denariusa.[1] Obzirom da je denarius bio uobičajena radnička dnevnica[1], talanat je otprilike vredeo dvadeset godina rada običnog čoveka.[3]
Kod Luke se pojavljuje zaplet kojeg nema kod Mateja, naime da se deo građana pobuni protiv vladara u odsustvu. Odavno je primećeno da postoje paralele između Lukinog pisanja i istorijskih spisa Josifa Flavija.[4][5][6][7] Čovek koji putuje u daleku zemlju da primi kraljevstvo, se može povezati sa putovanjem Heroda Arhelaja u Rim kako bi primio kraljevstvo. Josif navodi detalje koji kao da odjekuju u Lukinoj priči.[8] Josif Flavije opisuje kako su Jevreji poslali izaslanike Avgustu, dok je Arhelaj putovao za Rim, da se žale kako ne žele Arhelaja za vladara.[9][10] Kada se Arhelaj vratio, naredio je da 3000 njegovih neprijatelja budu izvedeni pred hram u Jerusalimu, gde su zaklani.[9]
Tumačenja
Tradicionalno, parabola o talentima je viđena kao podsticaj Isusovim učenicima da koriste svoje Bogom dane darove ("talente" u svakodnevnom smislu) u službi Bogu, i da preuzimaju rizik radi Carstva Božjeg.[1] Neuspeh u korišćenju nečijih talenata, parabola kaže, će rezultirati osudom.[1] Iz ovog tradicionalnog tumačenje je verovatno i poteklo značenje reči talenat u smislu sposobnosti ili veštine.[11]
Joahim Jeremijas smatra da izvorni smisao priče uperen protiv pisara (književnika) koji su svojim bližnjima uskratili učešće u božjim darovima. Po njegovom mišljenju, Isus poručuje da će ovi književnici uskoro biti pozvani na odgovornost za ono što su uradili sa Rečju Božjom koja im je bila poverena.[12]
Vilijam Hercog, u skladu sa teologijom oslobođenja, opis vlasnika koji „žanje gde nije sejao“ uzima doslovno. Prema Hercogovom čitanju, treći sluga je "duvač u pištaljku" koji razotkriva radosti gospodara kao profit od eksploatacije radnika protraćen na neumerenosti.[13] On je kažnjen zato što govori istinu, a ne zbog neuspeha da napravi profit. Za Hercoga, poenta priče je potreba za solidarnošću prilikom suočavanja sa nepravdom.[13]
