Priča o nepravednom upravniku (takođe lukavom, nepoštenom, ili nevernom pristavu) je Isusovaalegorijska priča, koja naglašava važnost praštanja drugima.
Bio jedan bogat čovek koji je imao upravitelja imanja, i ovoga su optužili kod njega da rasipa njegovo imanje. Tada ga dozva i reče mu: šta to čujem o tebi? Položi račun o svom upravljanju, jer ne možeš više upravljati. A upravitelj reče u sebi: šta da uradim, jer moj gospodar oduzima od mene upravu? Kopati ne mogu, stid me je da prosim.
Znam šta ću učiniti, da bi me primili u svoje kuće kada budem uklonjen sa uprave. I pozva dužnike svoga gospodara, svakog pojedinačno, i reče prvom: koliko si dužan mom gospodaru? A on reče: sto vati ulja. Reče mu: uzmi svoju obveznicu i odmah sedi pa napiši pedeset. Zatim reče drugom: a ti koliko duguješ? On reče: sto kora pšenice. Reče mu: uzmi svoju obveznicu i napiši osamdeset.
I pohvali gospodar nepravičnog upravitelja, što je mudro učinio; jer su deca ovoga sveta prema svom rodu mudrija od sinova svetlosti. Pa i ja vam kažem: načinite sebi prijatelje pomoću nepravednog bogatstva, da bi vas primili u večne stanove - kad ono nestane.
Tumačenje ove parabole izaziva teškoće, jer izgleda kao da je njome Isus pohvalio nepošteno ponašanje.[1] Međutim, iako gospodar u priči pokazuje izvesno divljenje za upravnikovu lukavost, Isus ipak imenuje upravitelja kao "nepoštenog".[2]
Upravnik u priči je verovatno rob ili oslobođenik postavljen kao zastupnik svoga gospodara u poslovanju.[2] Kada kao njegov predstavnik potpiše sporazume sa dužnicima, oni su obavezujući.[2] Ova priča ima zajedničku temu kao i neke druge Isusove izreke kojima savetuje davanje imovine siromašnima radi sticanja blaga na nebu.[2] Jer kada smrt dođe „prestaje naša moć da činimo dobro sa našim novcem, tako da dobro sa njim treba činiti sada."[3]
Ovakvo su priču tumačili i rani crkveni pisci, kao što je Asterije Amasijski:
Kada, dakle, neko očekujući svoj kraj i prelazak na drugi svet, sažeže teret svojih greha dobrim delima, bilo otkazivanjem obaveza dužnicima, ili snabdevanjem siromašnih obiljem, dajući ono što pripada Gospodu, on stiče mnogo prijatelja, koji će potvrditi njegovu dobrotu pred sudijom, i osigurati mu svojim svedočenjem mesto sreće.[4]
Engleski reformator iz 16. vekaViljam Tindejl smatra da Isus nije hvalio upraviteljevo ponašanje, već ga samo navodi kao poređenje da "i mi sa pravednim treba da budemo marljivi da obezbedimo naše duše, kao što je on sa nepravednim obezbedio svoje telo".[5]Antonije Hrapovicki smatra da Isus pod nepravednim bogatstvom podrazumeva „ne samo ono zemaljsko blago, koje je stečeno prevarom ili krađom, već svako uopšte materijalno bogatstvo“, protivstavljajući ga duhovnom bogatstvu, koje je pravedno bogatstvo.[6]
↑John Phillips, Exploring the Gospel of Luke: An expository commentary, Kregel Publications, 2005, ISBN0-8254-3377-0, pp. 216-217.
↑Asterius of Amasia, Sermon 2: The Unjust Steward, Sermons (1904) pp. 45-71.
↑William Tyndale, The Parable of the Wicked Mammon (1528), also printed in The Works of the English reformers: William Tyndale and John Frith, Volume 1 (1831), pp. 83–161.
