PROFILBARU.COM

Војислав Илић
Војислав Илић
Лични подаци
Датум рођења	20. април 1860.
Место рођења	Београд, Кнежевина Србија
Датум смрти	2. фебруар 1894. (33 год.)
Место смрти	Београд, Краљевина Србија
Књижевни рад
Утицао на	Љубомир Симовић

Војислав Илић (Београд, 20. април 1860 — Београд, 2. фебруар 1894)^[1] био је српски песник.

Биографија

Рођен је у Београду као син песника Јована Илића, а имао је три брата међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Био је болешљив од детињства и слабо је марио за учење. Похађао је основну школу „Вук Караџић“ у Београду, код учитеља Милана Стојковића.^[2] Похађао је затим Палилулску а доцније Другу београдску гимназију. Први разред гимназије је понављао чак три пута, за три године.^[3] Школу је напустио после трећег разреда гимназије, када је започео четврти – због слабог успеха. Касније је на своју руку „као ванредни студент ”похађао две године предавања из "права"^[4] у Великој школи. Међутим истовремено је активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери, Тијаном.^[5]

Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, када је заједно са Браниславом Нушићем био у Јагодини. Каплар XV пука Нушић је добио заповест да обучава вод, у којем је био добровољац Илић. По сећању Нушићевом: "Проводили смо један буран бохемско-војнички живот; делили смо све што смо имали". Војислав Илић се прикладно и достојанствено носио као војник, и доспео је до чина резервног подпоручника.^[3]

Године 1887. ступио је у службу као коректор Државне Штампарије, а први пут је добио државну службу 14. јануара 1889. године. Примљен је за дијурнисту Министарства спољних послова, под условом да живи у Солуну и тамо за потребе службе учи турски и арнаутски језик. Након неколико месеци бављења у Солуну одустао је од службе, јер за учење турског требало је пуно година а за арнаутски није било тада никаквих приручника. Године 1890. намештен је Воја за учитеља у српској школи у Турн Северину, где је провео годину дана. По повратку из Северина, добио је 20. августа 1892. године први указ, по којем је постао писар I класе при Министарства унутрашњих дела. Непуна два месеца касније унапређен је за шефа IV класе продаје дувана, али је брзо и то намештење оставио. Сутрадан по оставци, 26. маја 1892. године постављен је за писара I класе при српском Конзулату у Приштини. Напустио је бољи положај да би узео нижи, само да би се у Приштини дружио са пријатељем а шефом Браниславом Нушићем. Када је био писар на Косову, један извештај Министарству је саставио у стиху као песму - да би привукао пажњу. Нушић је исту као куриозитет објавио у „Политици“ 1929. године, а иста почиње првом строфом:

„У смислу свега што следује даље,
Акт вам се овај с препоруком шаље;
Да поступите тачно и у свему,
По наредбама казаним у њему.“

Војислав ни годину дана "није саставио" у Приштини, јер се разболео. Болесног су га 1893. године пренели у Скопље, а затим у Београд. Два дана пред смрт, 19. јануара 1894. године постављен је за секретара V класе у поштанско-телеграфском одељењу Министарства народне привреде. Као такав чиновник је и умро 21. јануара 1894. године у родном Београду. У униформи резервног потпоручника, којом се за живота много поносио, био је прерано умрли поета Илић и сахрањен.^[3] Приземна кућа у Далматинској 1 у којој је живео, срушена је 1939.^[6]

Прва жена Тијана и деца из првог брака су рано умрли. У другом браку са Зорком рођеном Филиповић имао је једну ћерку.^[7] Ћерка Светлана је била удата за Радоја Јовановића, државног саветника, њихова ћерка је била академик и лингвиста Милка Ивић.^[8]

У животу умногоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.

По Јовану Деретићу Илић је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао Светозар Марковић: одлучан раскид с романтизмом. Међутим, његове књижевне тежње само се делимично поклапају с Марковићевим програмом и с реалистичком поетиком. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне, прагматичне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.