Аутограф

Аутограф (лат. autogrăphus, грч. αὐτόγραφος) је изворни, оригинални рукопис.^[1] Према Душану Иванићу чине га: предрадње (грађа, или подстицај за писање); изводи из постојећих извора; нацрти (садрже основне идеје, тематско-сижејни оквир); концепти (облик близак коначној редакцији); чистопис (чист препис, мада су и у њему могуће исправке и варијанте); ауторска копија (ауторов препис завршеног дела); квазиманускрипт (прерада штампаног примерка); типоскрипт (машинопис или компјутерска копија, без јасних назнака ауторизације, сем евентуалног потписа).^[2]

Аутограф ван оквира књижарства

Аутограф преставља својеручни рукопис, особито истакнутих личности. Аутографи су сакупљани најпре у Француској у 16. веку, а затим и у другим земљама. Збирке аутографа чувају се у библиотекама или у архивима. У литератури од 16. до 18. века аутографима се често називају књиге које су штампане под надзором самог аутора.^[3] Такође, према Милану Вујаклији може имати значење машине за умножавање рукописа.^[4]

Види још

• Потпис

Референце

1. Стамболић, Милош, ур. (1986). Речник књижевних термина. Београд: Нолит. стр. 56—57. ISBN 86-19-00635-5. 
2. Vraneš, Aleksandra,. Od rukopisa do biblioteke : pojmovnik. Marković, Ljiljana, (3. dopunjeno i izmenjeno изд.). Beograd. ISBN 9788661532214. OCLC 904942723. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
3. Јокановић, Владимир (1984). Библиотекарски лексикон. Београд: Нолит. 
4. Вујаклија, Милан. „Лаксикон страних речи и израза”. academia.edu. ^{[мртва веза]}