Југословенска војска у заробљеништву (ЈВуЗ) је била трећи део Југословенске војске за време Другог светског рата, поред Југословенске војске у отаџбини и Југословенске војске ван отаџбине.
Још 13. априла је немачка група пресекла одступницу Југословенској војсци према Грчкој, како би спречила стварање новог Солунског фронта и том приликом је заробљено око 100.000 југословенских официра, подофицира и војника.[1] Након капитулације Југословенске војске у Априлском рату 1941. године, заробљено је укупно 344.162 припадника Југословенске војске (6.298 официра и 337.864 подофицира и војника).[2] Међутим, како су немачке окупационе власти ослободиле све официре, подофицире и војнике који су се изјаснили као Хрвати, Муслимани, Македонци и припадници других националних мањина, у заробљеништво је одведено 268.405 официра, подофицира и војника Југословенске војске, углавном Срба и делимично Словенаца.
Заробљени припадници Југословенске војске су смештени у различитим логорима на територији Трећег рајха, пре свега у логорима Oflag VI-C код Оснабрика и Oflag XIII-B код Хамелбурга. Прва група од преко 1.500 заробљених официра и војника је у логор Oflag VI-C стигла 26. априла 1941. године, а током маја је доведено још 3.410 заробљеника. Активних официра је било 1.108, резервних официра 1.800, а војника 502.[3]
Влада народног спаса Милана Недића је ургирала код војног управника Паула Бадера да се делегатима Владе одобри одлазак у заробљеничке логоре, како би придобијали југословенске заробљене официре и подофицире за службу у Српској државној стражи и другим Владиним јединицама. Заробљенике у логорима је током новембра и децембра 1941. године обишао Милан Аћимовић и само у логорима код Нирнберга придобио 1.200 заробљених официра да потпишу изјаву лојалности Милану Недићу. Један од њих је био и пуковник Боривоје Јонић, који је убрзо по ослобођењу из заробљеништва постао помоћник команданта Српске државне страже.
У логору се до 1944. године налазио и бригадни генерал Миодраг Дамјановић, који је пуштен из логора за потребе службе код Милана Недића, али се он ускоро ставио под команду армијског генерала Драгољуба Михаиловића и постао командант најпре Истакнутог дела Врховне команде ЈВуО у Словенији, а затим и командант Југословенске војске ван Отаџбине.
Већина заробљеника се после рата вратила у Југославију, у којој је на власти тада већ била Комунистичка партија Југославије, тако да углавном нису наставили војну службу.
На Српском војничком гробљу у Оснабрику налази се споменик који чува успомену на ту сахрањених 116 официра и војника Југословенске војске, који су погинули у ноћи 6. децембра 1944. године, када је Краљевско ратно ваздухопловство бомбардовало логор.[4]