Јосип Видмар рођен је 14. октобра1895. године у Љубљани. Након завршетка гимназије у родном граду, 1914. године уписао се на Високу техничку школу у Прагу, где је био мобилизован у Аустроугарску војску. Од 1915. до 1918. године налазио се у заробљеништву у Русији.
После рата студирао је у Бечу, Прагу, Паризу и Загребу, а дипломирао је у Љубљани. Године 1934. постао је драматург Народног казалишта у Љубљани, где је деловао до 1942. године. Тада је прешао у илегалност, јер је учествовао у организовању Друштва пријатеља Совјетског Савеза и био један од оснивача Освободилне фронте, основане 29. априла1941. године у његовом стану.
Осим политичких, обављао је и многе друштвене функције. Био је редовни професор за теорију драме на љубљанској Академији за игралско уметност од 1945. до 1950. године, од 1949. члан, а од 1950. до 1964. године директор Института за литературе при Словеначкој академији наука и уметности (сл. Slovenska akademija znanosti in umetnosti). Од 1952. до 1976. године био је председник САЗУ. Године 1966. изабран је за почасног доктора науке о књижевности Љубљанског универзитета.
Јосип Видмар је још за време студија почео да се бави књижевношћу, књижевном историјом и и критиком. Сарађивао је у готово свим словеначким часописима, од којих су неки „Нови записки“, „Љубљански звон“, „Дом ин свет“ и „Модра птица“. Осим часописа „Трије лабоди“ 1922, од 1925. године покренуо је и готово сам испуњавао „Критику“ све до 1927. године.
Као драматург љубљанске „Драме“ писао је о позоришним и позоришно-књижевним проблемима. Видмарова предратна критичко-есејистичка активност била је окарактеризована рехабилитовањем критичке мисли, која је после Франа Левстика и Ивана Цанкара запала у кризу. У своме полемичком критиковању борио се против реакционарне католичке мисли, која је католички назор постављала изнад уметничких постулата и шибао „напредњаке“ (либерали, демократи), који су хтели да словенаштво утопе у југословенштини. Његово најзначајније дело, које се дотиче одбране словеначког идентитета за време Шестојануарске диктатуре је брошура „Културни проблеми словенаштва“, издана 1932. године.
Као позоришни критичар борио се против негативистичких и нихилистичких погледа на свет, писао је своје есеје и размишљања, која по својој идејној и естетичкој вредности представљају врхунац словеначке књижевности.
Председници Скупштине Социјалистичке Републике Словеније
називи фукција по периодима: председник СНОВ (1944—1946), председник Народне скупштине НР Словеније (1946—1963) и председник Скупштине СР Словеније (1963—1990)
Председници Народне Републике Словеније и Социјалистичке Републике Словеније
називи фукција по периодима: председник Президијума Народне скупштине (1945—1953), председник Скупштине (1953—1974) и председник Председништва (1974—1991)
.svg){kind=small}
