Рођен је августа 1914. године у селу Грађани, код Цетиња. Потиче из сиромашне сељачке породице. Четири разреда основне школе, завршио је у родном селу, а потом је од дванаесте године почео да ради као надничар код имућнијих сељака.
Као млад радник, повезао се са радничким покретом и 1934. године постао члан Комунистичке партије Југославије. Због партијског рада, више пута је прогањан од полиције, а фебруара 1935. године је провео месец дана у затвору. Тада је са групом другова осам дана штрајковао глађу, после чега су пуштени на слободу. Понов је хапшен 1938. у Бару и 1939. на Цетињу. У периоду од 1936. до априла 1941. године морао је да се редовно јавља у жандармеријску станицу на Цетињу.
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, активно је радио на организовању устанка у Цетињском крају — сакупљао је и скривао оружје, окупљао и обучавао омладину у руковању оружјем, политички је радио са народом и др. У току Тринаестојулског устанка народа Црне Горе, налазио се у Грађанско-радомирско-гађском одреду. На самом почетку устанка, 18. јула1941. године, у првој борби против италијанске моторизоване колоне на путу Цетиње—Будва, код Брајића, истакао се као пушкомитраљезац.
Новембра 1941. године, налазио се међу добровољцима, који су ступили у Ловћенски батаљон Црногорског одреда за операције у Санџаку. Са овим Одредом је учествовао у нападу на Пљевља, 1. децембра1941. године. Почетком децембра, налазио се међу 13 добровољаца, који су се пробили кроз непријатељске положаје и сахранили четири погинула борца, код села Бучја. Тада је изгубио везу са батаљоном, и после двадесет дана тражења, успео је да са још седам другова, стигне у Рудо, где је његов батаљон тада постао Први батаљон Прве пролетерске ударне бригаде.
На предлог Штаба IV НОПУ бригаде, додељује се назив народног хероја другу Ђуру Петровићу, сељаку из Љуботиња (Црна Гора) најбољем борцу IV бригаде. Као члан КПЈ погинуо је херојском смрћу код Купреса 14. августа о. г. Друг Ђуро Петровић је био од првих дана црногорскога устанка пушкомитраљезац. У Пљевљима му је топовска граната разнијела пушкомитраљез. Добио је други, и са њиме је у јуришу на Купрес косио усташке звијери док није пао и сам погођен узвикнувши: »Живјела Народноослободилачка борба, живио...« окрену се на леђа и издахнуо.[1]
