Будва је приморски град на Јадранском мору у Црној Гори. Подручје око града, дуж обале, познато је и као Будванска ривијера. Ривијера је центар црногорског туризма, и позната по пешчаним плажама, ноћном животу.
Најчувенија плажа Будве је Могрен. Током 2010. у будванској општини било је 557.000 гостију са 3,4 милиона ноћења, што Будву чини најпопуларнијом туристичком дестинацијом у Црној Гори.
Значајни туристички објекти се налазе унутар млетачких зидина из 15. века, које окружује будвански Стари град. Стари град је био тешко оштећен у разорном земљотресу 1979. године, али је потпуно обновљен. Осам година је трајала велика обнова старог града. У близини Будве налази се туристички центар Бечићи.
Будва је више пута мењала господара, а најдуже су се на подручју града задржали Млечани и Аустријанци, који су напустили град 1918. године.
Будва је стара око 2.500 година[тражи се извор] и један је од најстаријих градова на Јадранском мору.[тражи се извор]
Историја
Илирско-грчки тип шлема из Будве (4-ти век старе ере)
Трагови раних насеља на ширем подручју будванског приморја потичу из протоисторијског периода, а утврђени град на мјесту Будве постојао је већ у античко доба. Историчари сматрају да је првобитно античко мјесто настало на остврву које се налазило непосредно уз обалу, а које је временом спојено са копном путем насипња и стварања земљоуза. Иако су антички Грци дуж обала Јадранског мора оснивали разне колоније, сматра се да на подручју данашњег црногорског приморја нијесу усјпели у трајном насељавању већих скупина колониста. Умјесто тога, постојале су само мање грчке тржишне испоставе — емпорији. Једна од њих је, током VI – V вијека прије нове ере, била у Будви (Butua). Први помен овог града налазимо у V вијеку прије нове ере, код Софокла, а Псеудо-Ксилакс наводи да се од њега до Драча путује морем дан и ноћ, а копном три дана.[1][2]
У залеђу античке Будве живјели су Илири. Земља илирског племена Енхилејаца, на којој је основан град Будва, помиње се још у митовима везаним за Кадмоса и Хармонију, досељеника из грчке Тебе. Кадмосов син је по миту имао име Илириос: епоним старих Илира. По једном фрагменту Филона, који наводи Стефан Византинац, Кадмос је дошао међу Енхилејце у град Будву, на воловским колима, да би им (по податку Аполодора) помогао у рату против других племена Илира ("Illyri proprie dicti").
Након илирско-римских ратова, Будва потпада под власт Рима. Дуж илирских обала Јадрана, Римљани су оснивали своја насеља (конвенти или опида: oppida civium Romananorum), настањена колонизованим римским грађанима, а на том простору су потом успоставили провинцију Далмацију, којој је припадала и античка Будва (Butua или Butuanum). На тим просторима се упоредо са досељавањем римских колониста одвијала и постепена романизација домаћег илирског становништва. Након управне реформе која је спроведена у вријеме цара Диоклецијана (284-305), Будва је припала новоствореној провинцији Превалитани, чији је главни град била античка Скодра (данашњи Скадар). Потоњом подјелом Римског Царства (395), Превалитана је заједно са Будвом припала Источном римском царству, односно Византији, под чијом је влашћу остала све до почетка 7. вијека.[3][4]
Црква Светог Саве (лево) и црква Санта марија ин пунта (Света Марија на хриди, десно)Острво Свети Никола (Шкољ) код БудвеСпруд Туња којим је острво Свети Никола повезано са Будвом. За време осеке водостај се спушта на свега пола метра, па се готово може прегазити
Разарањем античке Превалитане од стране Авара почетком 7. вијека и насељавањем Словена дуж јадранских обала, знатан дио романизованих старосједелаца повукао се у преостале приморске градове. У залеђу јужног Јадрана настанила су се српска племена, а тачно вријеме обнове византинске власти у Будви није познато. По осамостаљењу кнежевине Дукље, Будва улази у њен састав, а касније поново потпада под византијску власт. Око 1185. године улази у састав српске државе великог жупана Стефана Немање, те потом припада средњовјековној Краљевини Србији и Српском царству. По узору на Душанов законик, сачињен је у вријеме цара Стефана Душана и знаменити Статут града Будве.[5][6][7]
Након распада Српског царства, Будва је променила неколико господара, тако да се у разним периодима налазила под влашћу Балшића (1360-1392, 1398-1405, 1412-1419), Црнојевића (1392-1396), Косача (1396-1398), Српске деспотовине (1423-1442) и Млетачке републике (1405-1412, 1419-1423, 1442-1797). Након првог пада већег дела Српске деспотовине под турску власт (1439), српски деспот Ђурађ Бранковић је 1440. године пристигао на зетско приморје како би сачувао власт у областима око Будве и Бара, али недуго након његовог одласка (1441) поменуте области су потпале под трајну млетачки власт, коју је Будва прихватила 1442. године. У запоседнутом граду, Млечани су за ректоре (начелнике) постављали своје племство, у периоду од 1442. до 1797. године, а Имена свих ових ректора позната су на основу грађе из млетачких архива.[8][9][10]
После пада Млетачке републике (1797), у Будви се смјењују окупационе власти: хабзбуршка (1797-1806), руска (1806-1807) и француска (1807-1813), а потом накратко постаје дио заједничке бокељско-црногорске политичке заједнице (1813-1814).[11] Град се потом налази под влашћу Аустријске царевине (1814-1867) и Аустроугарске монархије (1867-1918). За вријеме Првог свјетског рата, Црногорска војска привремено ослобађа Будву 1915. године, а трајно ослобођење наступа 1918. године, када град улази у састав новостворене Краљевине СХС, а од 1929. године припада Зетској бановини. За вријеме Другог свјетског рата, град се налазио под италијанском (1941-1943) и њемачком окупацијом (1943-1944), а по ослобођењу је укључен у састав југословенске федералне јединице Црне Горе.
Стари Град
Венецијански зидови Будве на поштанској разгледници из 1900
Стари Град је такође познат по земљотресима који су га прилично оштетили, 1979. године. Поједине куће биле су потпуно срушене, а дио зидина напукао. За комплетно санирање кућа, улица и бедема било је потребно 8 година (до 1987).
Демографија
Етничка мапа општине Будва.
Будва је административни центар општине Будва, која укључује насеља Бечићи и Петровац.
У насељу Будва живи 8154 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 34,5 година (33,4 код мушкараца и 35,4 код жена). У насељу има 3587 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,03.
Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
^Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176.
^Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN978-86-84433-00-0.
^Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488.
.jpg)
