Балшићи (такође Башићи или Баошићи) су били средњовјековнасрпскадинастија, која је владала Зетом од око 1360.[1] до 1421. године. Као обласни владари, Балшићи су након распада Српског царства иступали самостално, ширећи повремено своју власт и на друге српске области, почевши од Метохије на истоку, до Травуније на западу. Нису узимали посебне владарске наслове (краљ, кнез, војвода) већ су носили титулу "господин" у значењу обласног господара. Путем брачних веза ступили су у сродство са Мрњавчевићима и Лазаревићима. Након смрти последњег Балшића (1421), њихови поседи су ушли у састав Српске деспотовине.[2]
Поријекло
По свједочењу самих Балшића они своје поријекло доводе у везу са Немањићима. Балша II Балшић из Скадра, у повељи Дубровчанима од 27.1.1385. између осталога пише[3][4] :
... молитвама и мољењима светих мојих прародитеља Симеона Немање, првога мироточца српскога и светитеља Саве...
Постоје и накнадна тумачења њиховог поријекла, која се нигдје не спомињу у њиховим повељама, писмима и другим документима, а то је да је породица Балшић у Зету дошла крајем 13. вијека, и то из Француске (Прованса). Припадали су аристократском сталежу, а њихово презиме било је де Бо (de Baulg или de Baug). Балшићи у Зету долазе у вријеме када у њој стално борави српска краљица Јелена Анжујска, жена краља Уроша I.
По мишљењу које је 1601. године заступао дубровачки историчар Мавро Орбин, у дјелу Краљевство Словена, Балшићи су потекли од ситног властелина Балше, словенизираног Влаха (Илироромана, односно старовјековно романизираних Илира) који је војничким заслугама, од цара Душана или његовог насљедника цара Уроша, стекао властелинско звање.
У вријеме владавине Немањића у Зети, Балшићи су били незнатна властелинска породица[а]. Послије смрти цара Душана Балшићи постају господари Зете, признајући само формално власт српског цара. Душанов насљедник, цар Урош, признаје Балшићима потпуну власт у Зети, па у повељи из 1360. године гарантује дубровачким трговцима сигурно путовање на територији српског царства и на Зету на Балшиће или на државу кнеза Војислава.
У вријеме када Балшићи преузимају власт у Зети, на челу породице био је Балша I, који је имао три сина: Страцимира, Ђурђа I и Балшу II. Страцимир је био ожењен Јерином, кћерком албанског великаша Прогона Дукађина и са њом је имао сина Ђурђа, који је био господар Зете од 1385. до 1403. године, под именом Ђурађ II Страцимировић Балшић. Ђурађ II Страцимировић Балшић је био ожењен Јеленом, кћерком кнеза Лазара Хребељановића, која се послије његове смрти удала за босанског војводу Сандаља Хранића Косачу (1411. године). Ђурђев и Јеленин син био је Балша III, посљедњи владар из династије Балшић, који је управљао Зетом од 1403. до 1421. године. Балша III је најприје био ожењен Маром, кћерком албанског великаша Никите Топије, а затим Бољом, кћерком Које Закарије. Из два брака имао је троје дјеце - сина, чије име није познато, и кћерке: Јелену, касније жену Стјепана Вукчића Косаче, и Тодору, која се удала за Петра Војсалића. Други син Балше I, Ђурађ I, владао је Зетом још за очевог живота, од 1362. до 1378. године. Био је најприје ожењен Оливером, кћерком Вукашина Мрњавчевића, а затим Теодором, кћерком деспота Дејана. Из ова два брака Ђурађ I је имао четворо дјеце. Трећи син Балше I, који је имао владарско име Балша II, управљао је Зетом од 1378. до 1385. године. Балша II је био најприје ожењен Комнином, кћерком деспота Јована од Валоне, са којом је имао ћерку Руђину. Касније се оженио Јеленом, кћерком Радослава Хлапена и бившом супругом Марка Мрњавчевића. Потомци Балшића, по женској линији, се посљедњи пут помињу око 1500. године[б].
Самарџија, Свјетлана (2021). „Балшићи и очување немањићке црквене традиције у Зети”. Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори, од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 65—82.
Ћирковић, Сима (1970). „Доба Балшића (први део)”. Историја Црне Горе(PDF). књ. 2, св. 2. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—48.
