![]()
Za ostale upotrebe, v. Mihailo Jovanović (razvrstavanje).
Mihailo Jovanović (Sokobanja, 19. avgust 1826 — Beograd, 5/17. februar 1898) je bio mitropolit beogradski 1859—1881 i 1889—1898.
Biografija
Mitropolit Mihailo (svetovno ime Miloje Jovanović) rođen je 19. avgusta 1826. u Sokobanji od roditelja Milovana i Marije. Osnovnu školu i gimnaziju učio je u rodnom mestu i Negotinu. Bogosloviju je učio u Beogradu. U Negotinu je bio pitomac episkopa Dositeja (Novakovića), a u Beogradu mitropolita Petra (Jovanovića). „Činjenica da je na sebe privukao pažnju mitropolita Petra Jovanovića, koji ga je bio namenio sebi za naslednika, upućuje na to da je mladi Miloje morao imati izvanredne sposobnosti." Sa još petoricom kandidata mitropolit Petar uputio je mladoga Miloja na školovanje u Kijevsku duhovnu akademiju 1846. godine. U toku školovanja Miloje prima monaški čin, s blagoslovom mitropolita Petra, 29. marta 1853. u Kijevo-pečerskoj lavri i dobija monaško ime Mihailo. Mitropolit kijevski Filaret rukopoložio ga je u čin jerođakona 12. aprila, a za jeromonaha 16. istoga meseca. Duhovnu akademiju završio je jula 1853. godine dobivši naučni stepen magistra bogoslovlja.
Mladi jeromonah Mihailo vratio se u Beograd 1854, nakon sedmogodišnjeg studiranja u Kijevu, i stavio na raspolaganje svome mitropolitu, koji ga je postavio za profesora Seminarije u Beogradu. Na ovom položaju zadržao se vrlo kratko. Početkom oktobra 1854. izabran je za episkopa šabačkog, a 11. oktobra proizveden za arhimandrita studeničkog. Hirotonisan je za episkopa u beogradskoj Sabornoj crkvi 14. oktobra, a već 19. oktobra ustoličen je u Šapcu.
Episkop Mihailo upravljao je Šabačkom eparhijom blizu pet godina. „U Šapcu je Mihailo počeo svoj plodni i raznovrsni nacionalni rad, koji ga je vremenom učinio najistaknutijom ličnošću savremenoga mu srpstva i, svakako, jednom od najistaknutijih srpskih političkih ličnosti druge polovine XIX veka“.
Posle iznuđene ostavke mitropolita Petra, u Kragujevcu je 25. jula 1859. godine izabran za mitropolita episkop šabački Mihailo. „Mitropolit Mihailo je upravljao crkvom u Srbiji za vreme vlade četiri Obrenovića: Miloša, Mihaila, Milana i Aleksandra. On je, po dinastičkom uverenju, bio Obrenovićevac, ali je sa vladarima ove dinastije (osim Aleksandrom) imao velikih nezgoda i teško sa njima izlazio na kraj“.
Prilikom dolaska mitropolita Mihaila na čelo crkve u Srbiji, zatekao je četiri eparhije (beogradska, užička, šabačka i timočka). Već prilikom izbora njegovog naslednika, episkopa šabačkog, došlo je do neslaganja između njega i kneza Mihaila koji nije hteo potvrditi izbor Vasilija, te se moralo pristupiti novom izboru. S druge strane, mitropolit Mihailo je „bio veoma nezadovoljan sa Zakonom o crkvenim vlastima od 1862. godine“. Mitropolit će i kasnije morati da brani Crkvu od nasrtaja pojedinih ministara koji joj nisu bili naklonjeni, a naročito Stojan Novaković.
Pripajanjem Niškog, Pirotskog i Vranjskog okruga Srbiji povećala se i teritorija Crkve u Srbiji, a iz egzarhijske više jerarhije primljen je u sastav Srpske crkve, 1. februara 1879, mitropolit niški Viktor, koji je ostao veran mitropolitu Mihailu do smrti.
Iste godine se dogodio jedan krupan događaj. Aktom Vaseljenske patrijaršije od 20. oktobra 1879. Srpska crkva u Srbiji dobila je autokefalnost koja se odnosila i na eparhije u novoosvojenim krajevima.
Posebnu pažnju mitropolit Mihailo je posvetio bogosloviji i obrazoanju sveštenstva uopšte. U tom cilju je i napisao knjigu Dogmatični bogoslovija, a potom je počeo da „sastavlja udžbeničku literaturu: napisao je Crkveno bogoslovlje (1860) i Hermenevtiku (tumačenje Sv. Pisma), a pregledao je i osnovno korigovao ili preradio i dao blagoslov za: Dogmatiku, Moralno bogososlavlje, Omilititiku, sve izrađeno prema najboljim udžbenicima ruskih duhovnih seminarija“.
Na predlog mitropolita Mihaila otvoreno je drugo odeljenje bogoslovije 1873. godine pod nazivom Stranačka bogoslovija. „Zadatak je ovoj školi bio da sprema oduševljene učitelje i sveštenike kao nacionalne radnike, koji su u ratovima za oslobođenje 1876-1878. učestvovali, i mnogo doprineli oslobođenju jednoga dela srpstva, a oni ostali sa neoslobođenom braćom, da ih prosvećuju, dižu duh i jačaju nadu na konačno oslobođenje."
Pored svojih mnogih crkvenih poslova, mitropolit Mihailo je stigao da se bavi i naučnim radom koji je bio raznovrstan i obiman. Njegovom zaslugom i trudom pojavilo se treće izdanje Srbljaka u Beogradu 1861. godine, koje je u odnosu na druga dva ranija izdanja imalo deset novih službi. Takođe je izdao službu sv. apostolima Kirilu i Metodiju, a napisao je službe sv. Stefanu Piperskom i Petru Cetinjskom i pojedine činove koji su našli mesta u štampanom Dopolniteljnom trebniku. Imajući u vidu celokupni književni rad mitropolita Mihaila, Stevan Dimitrijević ga je smatrao ocem „nove bogoslovske nauke i literature srpske“.
Za sve vreme uprave mitropolita Mihaila sveštenstvo je u materijalnom pogledu bilo u nezavidnoj situaciji. Svi pokušaji da se ovaj problem reši ostao je bez uspeha, jer kod državnih vlasti nije bilo razumevanja i dobre volje.
Budući prevashodno monah, mitropolit Mihailo je veliku pažnju poklanjao monaštvu i starao se da njegov nivo podigne. Međutim, teško je bilo popraviti stanje monaštva, budući da je stav državnih organa bio neprijateljski, a materijalno pitanje manastira i monaštva nerešeno.
Kao rusofil, mitropolit Mihailo smetao je Beču, kralju Milanu i naprednjacima. Beč je bio dobro upoznat sa akcijom mitropolita Mihaila u Bosni, koju je sprovodio preko srpskih sveštenika u Bosni, a uz materijalnu pomoć ruskih slovenskih komiteta. Zato je došlo 1881. godine do otvorenog sukoba između mitropolita Mihaila i naprednjaka. Austrofilski nastrojen, knez Milan je rešio da ukloni mitropolita Mihaila. „Još u leto 1881. zbacivanje mitropolitovo bilo je svršena stvar; tražio se samo zgodan povod“. Kao povod poslužio je Zakon o crkvenim taksama koji je stupio na snagu 1. juna 1881, koji je donet bez znanja i pristanka Svetog arhijerejskog sabora, te je došlo do borbe između vlade i miropolita. Ukazom kneza Milana od 18. oktobra 1881. mitropolit Mihailo je uklonjen sa svoga položaja. „Bez penzije, bez izdržavanja, bez ikakve potpore, posle vremena od dvadeset i pet godina časne službe, često u teškim prilikama, kroz koje je prolazao život Srbije, udaljen je sa svojega visokog položaja mitropolit Mihailo, prvi poglavar autokefalne Srpske crkve“.
Posle zbacivanja mitropolit Mihailo se nastanio u svojoj privatnoj kući u Beogradu. Međutim, vlasti ga ni ovde nisu ostavljale na miru i morao je 1883. napustiti Srbiju. Posle boravka u Carigradu, Jerusalimu, Ruščuku i Bukureštu, mitropolit Mihailo je u drugoj polovini 1883. došao u Kijev, gde je učestvovao u proslavi pedesetogodišnjice Kijevskog univerziteta. Stranstvovanje mitropolita Mihaila trajalo je sve do 23. februara 1889, kada je abdicirao kralj Milan. I tada se, ali bez uspeha, protiv povratka mitropolita Mihaila usprotivio austrougarski poslanik u Beogradu Hengelmiler. Vraćanjem mitropolita Mihaila ukazom Kraljevskog namesništva od 18. maja 1889, a takođe i prognanog episkopa Jeronima, rešeno je crkveno pitanje u Srbiji.
Položaj mitropolita Mihaila ni posle povratka na svoju katedru nije bio lak. Bio je prisiljen da se i dalje bori sa poteškoćama razne prirode. Tako je, na primer, vlada pokrenula pitanje sklapanja Konkordata između Srbije i Vatikana. Međutim, za vreme njegovog života nije došlo do sklapanja Konkordata.
Kao poglavar Crkve u Srbiji, mitropolit Mihailo bavio se i nacionalnim radom. Posebno je radio na oslobođenju Srba koji su živeli pod Turcima u Južnoj i Staroj Srbiji i u Bosni i Hercegovini (do 1878).
Mitropolit Mihailo istakao se „svojom akcijom i na humanom, socijalnom, književnom polju, te je odlikovan i od raznih stranih društava. Tako je 1862. bio izabran za predsednika Društva za oslobođenje afričkih robova, 1866. za člana Altajske misije; 1869. postao je počasni član Petrogradskog, a 1871. Moskovskog univerziteta, 1876. izabran je za počasnog člana društva Bratstva hristoljubivih u Atini, 1871. za počasnog člana društva Crvenog krsta u Brislu itd.
Veliko čovekoljublje i dobročinstvo iskazao je i prema svom rodnom mestu i zavičaju. Njegova zadužbina iz 1894. godine - zgrada Osnovne škole u centru sokobanjske varošice i danas, preko stotinu godina, služi obrazovanju i vaspitanju mladih naraštaja.
Umro je 5. februara 1898. i sahranjen u beogradskoj Sabornoj crkvi.
Vanjske veze
.jpg)
