Торино (итал.Torino, пијем.Turin)[1] је четврти по величини град Италије, главни градокругаТорино и покрајине Пијемонта у северозападној Италији. Торино је био прва италијанска престоница 1861. до 1865. Град је лоциран углавном на западној обали реке По, испред долине Суса, и окружен је западним Алпима и брдима Суренга. Популација самог града обухвата 875.698 мештана (према подацима од 31. децембра 2018)[2] а процењује се да популација урбане области износи 1,7 милиона становника. Туриндка метрополитанска област према процени OECD садржи 2,2 милиона житеља.[3]
Торино се налази у северозападном делу Италије. Град има излаз на реку По (највећи град на овој реци), а најближа поморска лука је Ђенова на 170 km југоисточно. Од престонице Рима град је удаљен 700 km северозападно, а од првог већег града, суседног Милана, 130 km западно.
Торино и Алпи
Торино се развио у западном делу Падске низије, са три стране (југ, запад и север) окружен Алпима. Град је већим делом на равничарском терену, али је мањи, источни део преко реке По на брежуљкастом терену - побрђе Монферат. Торино се развио на реци По, која је симбол града. Торино је највећи град на овој реци. Река По дели град на источни и западни део, а градско језгро образовало се непосредно уз реку.
Панорама града
Клима
Клима у Торину је измењено континентална клима са приметним утицајем са средоземне са мора. Стога је у лето веома топло, а зими је снег редовна појава и веома је хладно у односу на већи део Италије.
Историја Торина почиње у 3. веку п. н. е. када су се у долини реке По настанила прва племена Таурина, потомака келтско-лигурске лозе заједно са Галима, који су прешли Алпе у потрази за обрадивим тлом. Римљани су ово подручје освојили у 2. веку п. н. е.Гај Јулије Цезар је 29–28. године п. н. е. претворио Торино у војну базу и доделио је Аугустулусу.
После пада Западног римског царства476. године Торино су освојили Готи, затим Лангобарди и на крају Франци који су ту основали грофовију у 7. веку. После дуготрајних превирања, цар Фридрих II доделио је Торино као феудални посед моћној породици Савоја. После политичког и административног уједињења свих покрајина породице Савоја, Торино је постао главни град целе области. Карло Емануеле I је 1620. године по први пут дао дозволу за проширење града, под условом да не буде нарушена римска структура, тј. све улице у њему морале су бити упоредне и под правим углом, што је и дан данас једна од главних особености града.
Врхунац у свом развоју град је достигао у 17. и 18. веку, дајући значај уметности и култури и поставши и сам средиште барокне уметности и архитектуре. Торино ће бити накнадно проширен 1673. и 1674. године.
Поглед на старо језгро Торина са брда Монферат
Тек 1861. године долази до уједињења Италије у јединствену државу, релативно касно у односу на већ постојеће монархије које су је окруживале: Француску, Шпанију, Енглеску. Торино је био први главни град прве Италијанске Републике од 1861-64. када је седиште новонастале државе премештено у Рим због његовог историјског и верског значаја и средишњег географског положаја. После премештања главног града, Торино почиње морално да посустаје, а први знаци те слабости виде се у новој архитектури која не настоји да очува некадашњи праволинијски распоред улица и архитектонски стил, већ нарушава његову хармонију и склад. Град све више постаје индустријско средиште, рађа се "Фијат" и друге фабрике које доносе у град талас нових становника са југа, за које је било неопходно саградити станове што пре. Торино постаје велеград без много реда, а његови становници улазе у непрестану борбу за опстанак. Године 70-те и 80-те су године индустријализације и развоја. Тек пред крај 20. века поново је повратио некадашњу равнотежу.
Становништво
Према резултатима пописа становништва 2011. у општини је живело 873.728 становника.[8]
2008. године. Торино је имао нешто преко 900.000 становника, двоструко више као на почетку 20. века, али за 20% мање него 1970. године. Опадање становништва током протеклих деценија узроковано је сталним пресељењем становништва (махом младих породица) у мирнија предграђа са вишим квалитетом живота. Ово се одражава и на градско становништво, које је изузетно старо и са ниским природним прираштајем.
Град данас има значајан удео имигрантског становништва, досељеника из свих крајева света.
Торино има огромно градско подручје са око 1,7 милиона становника (тзв. "Велики Торино"). Метрополитенско подручје града има око 2,5 милиона становника и превазилази границе градског округа.
Градске знаменитости
Купола Моле Антонелијана - симбол градаТрг Сан Карло зимиТрг Виторио ВенетоВиа Рома, типична градска улица са аркадама са обе стране
Данас, једна од главних одлика Торина је управо његова достојанствена барокна архитектура, тргови препуни топлине на којима се свакодневно сусрећу становници, студенти, пензионери, на којима размењују своја мишљења и искуства, док је једини сведок њихових окупљања понекад мирна а понекад дивља река По, која наставља да плоди равнице овог града и да гарантује његов опстанак. Ту су и многобројни историјски кафићи и продавнице чоколаде најбољег квалитета, велелепне цркве, музеји међу којима Музео Егицио (Египатски музеј) други по величини после музеја у Каиру, Музео дел чинема (Музеј биоскопа) и многи други.
У катедрали Св. Јована Крститеља у Торину се чува Торински покров, једна од највећих хришћанских реликвија.
Привреда
Индустрија
Стара фабрика „Фијата“ у Торину
Торино је важан индустријски центар, пре свега захваљујући томе што се ту налази седиште светски познате и важне аутомобилске индустрије FIAT. Ту су и седишта и огромне фабрике других италијанских предузећа и индустријских грана.
Саобраћај
Торино је положен на северу Италије, где се држава везује за европско копно. Тако је Торино и саобраћајно чвориште земље са континентом.
Град има и веома развијен јавни градски и приградски превоз. Торински метро има 1 метро линију у коришћењу, а другу у изградњи.
.svg)
.jpg)
