XIV Светско првенство у атлетици на отвореном одржано је у Москви (Русија) у периоду од 10. до 18. августа 2013, на стадиону Лужники.
Иако је више земаља најављивало интересовање за организацију 2011. и 2013, своју пријаву до рока 1. децембра 2006. верификовало је само пет земаља и предложиле су места где би се игре одржале: Бризбејн, Тегу, Барселона, Гетеборг и Москва.[1] Гетеборг је касније повукао своју пријаву због недовољне финансијске подршке од шведске владе.[2] ИААФ је на састанку Савета у Момбаси (Кенија) у време одржавања Светског првенства у кросу 27. марта 2007. објавио избор Тегуа за домаћина 2011. а Москве 2013. године.[3]
Такмичења су одржана на највећем спортском стадиону у Русији, Лужники у Москви. То је велика спортска арена Олимпијског комплекса Лужники капацитета 84,745 места, а којем су одржане Летње олимпијске игре 1980., финале УЕФА купа у фудбалу 1999, финале Лиге шампиона у фудбалу 2007/08, а на њему ће се играти и Светско првенство у фудбалу 2018. године.
Преко 7 милиона америчких долара ($) подељено је финалистима (тачно $7.194.000). Победник сваке појединачне дисциплине добио је $60.000, другопласирани — $30.000, трећепласирани — $20.000, четврти — $15.000, пети — $10.000, шетси — $6.000, седми — $5.000 и осми — $4.000. Победничка штафета је делила — $80.000, друга — $40.000, трећа — $20.000, четврта — $16 000, пета — $12 000, шеста — $8000, седма — $6000 и осма — $4000. На крају за сваки светски рекорд планирана је награда од по $ 100.000.
Месец дана пре почетка такмичења, познато је да Светско првенство неће окупити многе најпознатије спортисте. Због проблема са колено неће учествовати, актуелни светски првак на 100 метара Јохан Блејк. Тренутни светски рекордер на 800 метара, Дејвид Рудиша имао је недавно операцију десног колена, па неће учествовати.[4]. Због трудноће не учествују Мари Кеитани и Вивијан Черијот.[5] Због оптужби да су користили задрањена стимулативна средстав на учествују Јамајканци Асафа Пауел, Вероника Кембел-Браун и Шерон Симпсон и амерички спринтер Тајсон Геј.[6]
На првенству су учествовала 1.973 такмичара (1.106 мушкараца и 867 жена) из 206 чланица ИААФ. Највише учесника 137 пријавили су САД (155), Русија (105), Немачка (62), Уједињено Краљевство (63) Украјина (61) Италија (51), Пољска и Кина (55) и Француска (51). Са само једним спортистом учествовало је 87 земаља.
Број спортиста одређене земље дат је у загради поред њеног имена.
Авганистан (1) Саудијска Арабија (11) Бангладеш (1) Бахреин (10) Мјанмар (1) Брунеј (1) Бутан (1) Камбоџа (1) Катар (5) Кина (55) Кинески Тајпеј (7) Северна Кореја (4) Јужна Кореја (16) Уједињени Арапски Емирати (1) Палестина (1) Филипини (1) Хонг Конг (6) Индија (15) Индонезија (1) Ирак (1) Иран (6) Јапан (44) Јордан (1) Казахстан (17) Киргистан (2) Кувајт (1) Лаос (1) Либан (1) Макао (1) Малезија (1) Малдиви (1) Монголија (2) Оман (1) Пакистан (1) Сингапур (1) Сирија (1) Шри Ланка (8) Тајланд (2) Таџикистан (2) Источни Тимор (1) Туркменистан (1) Узбекистан (3) Вијетнам (1) Јемен (1)
Ангола (1) Алжир (11) Бенин (1) Боцвана (11) Буркина Фасо (1) Бурунди (1) Зеленортска Острва (1) Камерун (1) Чад (1) Комори (1) Обала Слоноваче (2) Египат (4) Етиопија (46) Еритреја (10) Габон (2) Гамбија (1) Гана (1) Гвинеја (1) Гвинеја Бисао (1) Екваторијална Гвинеја (1) Кенија (48) Лесото (3) Мадагаскар (2) Малави (1) Мали (1) Мароко (21) Маурицијус (1) Мауританија (1) Мозамбик (1) Намибија (6) Нигер (1) Нигерија (17) Централноафричка Република (1) Република Конго (1) Демократска Република Конго (1) Руанда (2) Сао Томе и Принсипе (1) Сенегал (5) Сејшели (1) Сијера Леоне (1) Сомалија (1) Свазиленд (1) Јужноафричка Република (26) Судан (1) Танзанија (2) Того (1) Тунис (4) Уганда (12) Џибути (1) Замбија (3) Зимбабве (2)
Аргентина (8) Боливија (2) Бразил (32) Чиле (7) Колумбија (20) Еквадор (12) Гвајана (3) Панама (1) Парагвај (1) Перу (2) Суринам (1) Уругвај (1) Венецуела (15)
Албанија (2) Андора (1) Јерменија (1) Аустрија (2) Азербејџан (2) Белгија (17) Белорусија (27) Босна и Херцеговина (2) Бугарска (10) Кипар (2) Хрватска (6) Данска (2) Словачка (11) Словенија (9) Шпанија (45) Естонија (9) Финска (13) Француска (51) Немачка (62) Грузија (2) Гибралтар (1) Грчка (17) Мађарска (11) Ирска (11) Исланд (1) Израел (3) Италија (57) Летонија (11) Литванија (14) Луксембург (1) Македонија (1) Малта (1) Молдавија (4) Монако (1) Црна Гора (2) Норвешка (11) Холандија (23) Пољска (55) Португалија (12) Уједињено Краљевство (63) Чешка Република (28) Македонија (1) Румунија (19) Русија (105) Сан Марино (1) Србија (8) Шведска (24) Швајцарска (19) Турска (10) Украјина (61)
Ангвила (1) Антигва и Барбуда (1) Аруба (1) Бахаме (26) Барбадос (9) Бермуди (2) Канада (46) Костарика (1) Куба (25) Доминика (1) Салвадор (1) САД (155) Гренада (2) Гватемала (6) Хаити (1) Хондурас (1) Кајманска Острва (1) Туркс и Кајкос (1) Британска Девичанска Острва (3) Америчка Девичанска Острва (1) Јамајка (45) Мексико (16) Монсерат (1) Никарагва (1) Порторико (4) Сент Китс и Невис (6) Сент Винсент и Гренадини (2) Света Луција (3) Доминиканска Република (10) Тринидад и Тобаго (29)
Аустралија (45) Фиџи (2) Гвам (1) Кирибати (1) Кукова Острва (1) Северна Маријанска Острва (1) Маршалска Острва (1) Соломонска Острва (1) Микронезија (1) Науру (1) Нови Зеланд (9) Палау (1) Папуа Нова Гвинеја (2) Француска Полинезија (1) Самоа (1) Америчка Самоа (1) Тонга (1) Тувалу (1) Вануату (1)
[8]
Ово је преглед успешности земаља према осам првопласираних (финалиста) у свим дисциплинама. Бодови су додељивани на овај начин. Прволасирани је добијао 8 бодова, а последњи осми 1 бод.[9]
На овом Светском првенству постигнута су: 3 рекорда светких првенстава, 22 светска рекорда сезоне, 2 континентална и 48 националних рекорда[10]
Доношење руског савезног закона о забрани „хомосексуалне пропаганде“ у јуну имало је одјека и на првенству у Москви. Западне и међународне организације осудиле су овај потез још пре почетка првенства, чије је одржавање планирано свега неколико месеци пре Зимских олимпијских игара 2014. у Сочију.[11] Заменик генералног секретара ИААФ-а, Ник Дејвис, изјавио је да би међународна природа догађаја могла променити погледе државе, али да се првенство неће бавити правима хомосексуалаца, осим уколико то не буде имало директног утицаја на атлетичаре.[12] Руски политичар Виталиј Милонов је раније изјавио да ће се закон примењивати на спортисте и туристе на исти начин као и на руске држављане.[13] Милонов је такође изјавио да они који позивају на бојкот првенства у знак протеста против закона само избегавају своју конкуренцију, додавши: „спортска такмичења су место где не може бити никакве политике“.[14]
Неколико атлетичара је изразило забринутост због положаја хомосексуалаца у Русији, али нико од њих није бојкотовао првенство. Амерички атлетичар Ник Симондс, који је и раније подржавао кампању за права ЛГБТ особа, изјавио је да ће поштовати државу домаћина и њене законе и да ће се у Москви фокусирати само на спортска такмичења. Међутим, задржао је свој став као заговорник права хомосексуалаца, а свој наступ је посветио „мојим пријатељима гејевима и лезбијкама код куће“.[15]
Две шведске атлетичарке, Ема Грен Трегаро и Моа Јелмер, привукле су пажњу након што су лакирале своје нокте у боје дуге у знак подршке геј правима и приказале их током квалификација.[16][17] ИААФ је обавестио Шведску атлетску федерацију да овај гест представља кршење правила о понашању спортиста. Шведски званичници су подржали Ему Грен Трегаро, али је она попустила под притиском, па је у финалу скока увис обојила нокте у црвено, као симбол љубави.[18] За време финала у скоку увис за жене министар културе и спорта Финске, Паво Архинмаки, махао је заставом дугиних боја са трибина стадиона.[19] Моа Јелмер је елиминисана у квалификацијама на 200 метара и није се даље такмичила на првенству.[20]
Руска атлетичарка Јелена Исинбајева, победница у скоку мотком за жене, касније је изазвала контроверзу због своје изјаве у којој је критиковала гест Еме Грен Трегаро.[21] Исинбајева је изјавила да они који протестују немају поштовања према држави домаћину, а затим је коментарисала на енглеском језику: „Ми себе сматрамо нормалним, стандардним људима, код нас само живе момци са женама, девојке са момцима... Имамо закон који свако мора да поштује. Када идемо у друге земљама, трудимо се да поштујемо њихова правила.“[22] После негативних реакција других спортиста и западних медија, Исинбајева је изјавила да је изјава коју је дала погрешно протумачена, због њеног слабог познавања енглеског: „Оно што сам хтела да кажем је да људи треба да поштују законе других држава посебно када су гости, али дозволите ми да нагласим да поштујем ставове мојих колега спортиста, и дозволите ми да кажем да сам најоштрије против сваке дискриминације геј особа на основу њихове сексуалности“.[23]
ИААФ је током првенства узео узорке крви свих такмичара, у складу са процедуром која је први пут уведена на првенству 2011, подржавајући на тај начин свој програм Атлетског биолошког пасоша. Ово је помогло федерацији у откривању потенцијалне употребе забрањених супстанци код атлетичара, укључујући стероиде, хормоне раста, еритропоиетин и допинг преко крви. Поред обавезног тестирања крви, ИААФ је провео и око 500 тестова урина, који су били подељени у три групе:
Према пракси која је уведена током првенства 2005, сви узорци урина ће бити сачувани како би се на њима могли вршити тестови и у будућности. Сви узорци су обрађени у Московској антидопинг лабораторији, која је акредитована од Светске антидопинг агенције.[24][25]
У месецима који су претходили првенству, око 40 руских атлетичара је суспендовано због допинга. Најпознатији међу њима су Дарија Пишчалникова (освајачица сребрне медаље у бацању диска за жене на Летњим олимпијским играма 2012) и Олга Кузенкова (олимпијска победница у бацању кладива из 2004). Председник Руске атлетске федерације Валентин Балакничев бранио је казне као доказ све веће ефикасности Руске антидопинг агенције која је формирана пре само три године.[26]
Месец дана пре почетка првенства, британски лист The Mail on Sunday је објавио да је начелник Московске антидопинг лабораторије Григори Родченков био ухапшен и оптужен за дистрибуцију дроге, али да је поступак против њега касније обустављен. Његова сестра је осуђена за куповину забрањених супстанци с намером да их доставља атлетичарима. Бивши руски тренер Олег Попов и спринтер Валентин Круглијаков изјавили су да је атлетичарима наређено да се допингују и да је званичницима плаћано да прикрију позитивне тестове.[27] Тренер националног атлетског тима, Валентин Маслаков, приметио је да је Круглаков раније био позитиван на забрањене супстанце, а да је Попов тренирао Ладу Чернову, која је два пута била позитивна на допинг тестовима. Маслаков је такође изјавио да су Руска антидопинг агенција и њене лабораторије независне од националних спортских федерација.[28]
Изван Русије, троје светских спринтера који су били међу најбољим у својим дисциплинама су имали позитивне допинг тестове: Асафа Пауел, Тајсон Геј и Вероника Кембел-Браун.[29]
ИААФ је навела да је током Светског првенства у Москви тестирано 538 атлетичара, као и њих 132. пре самог првенства. Извештај о резултатима тестова ИААФ је објавила 20. септембра 2013. да је доказано да је 7 тестираних атлетичара користило недозвољена средства:[30],[31]
Сви допинговани атлетичари су суспендовани, а њихови резултати постигнути на првенству су поништени.
Кубански атлетичар Орландо Ортега, који се такмичио у дисциплини 110 метара са препонама, напустио је националну делегацију током такмичења и није се вратио на Кубу по завршетку истог.[32] Кубанска атлетска федерација је раније у сезони суспендовала Ортегу на шест месеци због недисциплине, али му је суспензија укинута у јуну.[33] Председник Руске атлетске федерације Валентин Балакничев изјавио је да није имао никакав контакт са Ортегом као и да Руска атлетска федерација није заинтересована да га врбује.[34]
Првенство у Москви остало је упамћено и по томе што су два брачна пара завршила на победничком постољу. Американац Ештон Итон победио је у десеобоју, док је његова супруга Канађанка Бријен Тајсен Итон у седмобоју била друга. Руски пар Дмитриј Тарабин и Марија Абакумова освојили су бронзане медаље у бацању копља.