Кинематографија Србије представља све резултате филмске уметности и рада филмских уметника, створене на територији Србије од 1896. до данас, као и она чији су идејни творци српски филмски ствараоци ван граница Србије.
Године 1911. настао је први српски филм, назива Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа. Више документарна биографија него дугометражни оригинални филм, Вожд Карађорђе је, како му и назив каже, приказивао живот српског владара из времена Првог српског устанка.[2] Режирао га је Чича Илија Станојевић лета 1991, да би након тога филм послао на монтажу у лабораторију Пате Фрер у Паризу. Премијера филма одржана је 23. октобра 1911. године, у Гранд—биоскопу београдског хотела Париз.[3] Филм је двадесетих година потпуно нестао, да би био пронађен тек 2003. у архиви Аустријске кинотеке.
Значајна личност овог периода кинематографије је продуцент, документариста и патриота Ђорђе Ђока Богдановић. Поред тога што је био једног од првих успешних зиданих биоскопа Касина (раније Унион), Богдановић је са својом екипом документовао српске победе у Балканским ратовима и Првом светском рату.[4]
Први филмови снимљени на територији Космета су документарни Одузимање оружја од Арнаута и Дуле-хану на путу за Призрен, који су 1912. приказани на Врачару.[5]
Настао као оригинални југословенски жанр,[9] партизански филм се убраја у подврсте ратног филма, а неке од његових карактеристика су временски период који обухвата трајање непосредно пре, током и после немачке окупације Југославије, југословенска војска као протагониста и војска сила Осовине у улози негативца.[10] У продукцијском смислу партизански филм карактерише размера епског филма, нарочито током шездесетих и седамдесетих година, затим ансамблска подела улога у којој ликови имају приближно једнак значај, и почев од Козаре, интензивне емотивне сцене, проузроковане искључиво ратним трагедијама.[11] Према мишљењу неких историчара, партизански филмови имали су обавезу да величају култ личности председника Јосипа Броза,[12] и да ретко, ако икада, величају индивидуалну жртву изнад колективне.[10] Последица тога је обично скроман материјал којим су глумци располагали, не могавши да у потпуности остваре значајан домет глумачког израза. Ипак, 1953. Мира Ступица је за улогу докторке у филму Била сам јача добила Златну арену за најбољу главну глумицу. Тај филм данас се сматра и једним од пионира феминизма у српској кинематографији.[13]
Већ почетком шездесетих примећивала се хиперпродукција у филмској индустрији. Партизански филм, који је и сам добио поджанрове попут партизанске акције, драме, комедије, трилера, однео је превласт над осталим жанровима, будући да је буџет за поједине представнике жанра одобравао сам Тито.[10]
Капетан Леши из 1961. са 200.000 гледалаца у првих двадесет дана пројекције, постао је најгледанији српски филм свога времена, и утро пут партизанским акционим спектаклима.[14] Мотив који су критичари посебно истакли био је Лешијев разлаз са циганком Лолом, и његова љубав са Вером, лепотицом нордијског изгледа. Наиме, у филму је оличена Титова идеологија шездесетих, његова унутрашња борба између Истока и Запада, као и његова коначна одлука.[10]Жика Митровић, режисер Капетана Лешија, делимично је поновио успех и 1964. године, захваљујући филму Марш на Дрину.
Партизански филм брзо је еволуирао. Док су хрватски партизански филмови наличили нечему што ће критичари назвати партизански ноар, фабуле изоловане у становима и урбаним срединама, српски су нагињали ка партизанској пасторали, попут Марша на Дрину и Капетана Лешија, који су инсистирали на пространствима и живописним пределима.[10] Бујна, неуктротива природа, нарочито планински предели, не само да је добила техничку функцију савезника у народноослободилачкој борби, већ је требало да послужи и као одраз неукротивог партизанског духа.[15] Филмови су се мењали и тематски, првенствено због радње која се сада масивно ослањала на историјске догађаје. То се огледало у плану државе да екранизује неколико значајних битака из југословенске историје. Највећи развој филм је ипак доживео када је из (не)историјског—акционог прерастао у партизански епски спектакл, када се партизански филм коначно и непобитно наметнуо као жанр.[10]
Исте године још један партизански спектакл покушао је да понови успех Битке на Неретви. Била је то Сутјеска, са Ричардом Бартоном у улози Тита, и Орсоном Велсом у улози Винстона Черчила. Вељко Булајић, редитељ Битке на Неретви, открио је 2012. да је одбио понуду да режира Сутјеску, будући да је она била општа кланица југословенске војске, а он се изричито противио улепшавању и прикривању истине, које је захтевала власт.[10] Бартон, који је имао проблема са алкохолом, и који је, према речима Бате Живојиновића, 12 сати био неупотребљив, изненадио је југословенског председника на премијери филма.[16] Наиме, очигледно Бартоново алкохолисано стање у филму, навело је Тита да узвикне: Па бога му, ја за све време командовања на Сутјесци нисам био пијан![10] Наредне године догодио се последњи тријумф жанра, захваљујући филму Отписани са Драганом Николићем и Војом Брајовићем у главним улогама, и филму Ужичка република, за који је Ружица Сокић награђена Златном ареном. Из Отписаних је настала култна југословенска серија.
Мање успешни филмови који су уследили, изнедрили су нове звезде — Салаш у малом ритуСлавка Штимца, а Бошко БухаДрагана Бјелогрлића. Након Титове смрти 1980. успех жанра почео је да бледи, како су се партизански спектакли полако стапали са жанром ратног филма, драме и комедије. Последње значајно остварење, које се може сматрати и ратном драмом, било је Игмански марш из 1983. Иста година симболично се узима и за крај партизанског филма, када је у биоскопима изашао Велики транспорт, и срео не само паљбу коју су по њему осули филмски критичари, већ и празне пројекционе сале.[10] Мотив Другог светског рата остварио је нове домете у жанру ратне комедије осамдесетих.
Како истичу поједини хроничари и филмски критичари, Тито, не само да је био филмофил са кућним биоскопом у свакој резиденцији, већ је, попут Лењина, придавао велику важност филмској уметности, и не само као медијуму кроз који се може комуницирати са народом, већ и као огледалу културног развоја државе.[10] Упркос својој вољи, а на наговоре редитеља, Тито се у филмовима појављивао што је мање могао, јер би, како су они веровали, тај ниво пропаганде начинио штету филму ако се тежи међународном интересовању и иностраном тржишту. Његово мистично, вантелесно присуство, којим ће се касније бавити филмови Тито и ја и Три карте за Холивуд, у филмовима је често било наглашавано папирима са његовим наређењима, његовим ишчекивањем, његовом тек сашивеном униформом, и на друге начине.[10]
1960—1969: Комедија
Транзиција између позоришта и филма успешно се одвијала после Другог светског рата. Већ средином шездесетих југословенска кинематографија обиловала је првим филмским звездама. Предвођену омиљеним филмским двојцем, Миленом Дравић и Љубишом Самарџићем, који су љубавни пар играли чак 25 пута, ту поставу глумаца чинили су Оливера Марковић, Бата Живојиновић, Ружица Сокић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Стево Жигон, Беба Лончар и други. Упркос популарности партизанских филмова, и поред Црног таласа у зачетку, хиперпродукција до које је дошло почетком деценије створила је простор и за друге жанрове. Један од најуспешнијих жанрова шездесетих била је комедија.
Два глумца који су највише допринели популаризацији жанра били су Миодраг Петровић Чкаља и Мија Алексић. И сам Петровић је најширем аудиторијуму показао своје комичарске способности тек 1964. године, у комедији Пут око света. Соја Јовановић режирала је филм по мотивима комедије Бранислава Нушића. Пут око света прати авантуре и незгоде ситног јагодинског трговца Јованче Мицића, на његовом путу око земаљске кугле. Овај филм заслужан је и за пробој Оливере Катарине на домаћој филмској и музичкој сцени. Јовановићева и Петровић сарађивали су још пар пута, најпре две године касније у партизанском филму Орлови рано лете, адаптацији истоименог романа за децу Бранка Ћопића, а затим и у комедији Силом отац 1969. године. Мија Алексић такође је играо у филмовима Соје Јовановић и чак 1962. добио Златну арену за најбољег глумца за улогу у њеној комедији Др. Иако је играо и у партизанским и у филмовима Црног таласа (Човек из храстове шуме), Алексић је остао најпознатији по комедијама шездесетих, и онима које су уследиле. Године 1960. његова романтична комедија Љубав и мода (филмски деби Милоша Жутића), бавећи се лакоћом живљења шездесетих обележила је једну генерацију, а остала упамћена између осталог и по епизодној улози Габи Новак и песми Девојко мала (песмо мога града). Мија Алексић играо је 1969. у трагикомедији Боксери иду у рај, још једном раном југословенском блокбастеру.
Једна од највећих америчких донација на територији Косова је изградња једног од највећих и најмодернијих филмских студија, који се налази у предрађу Приштине. Филмови продуцирани у овом студију акцентују тезу да су Албанци одувек живели на Косову и да је српски народ ту „само у пролазу”.[23]
Стојан Нанић из Зајечара био је власник Првог српског биоскопа, отвореног 1900. године.[1] Нанић је филмове пуштао и у Београду, и у другим већим градовима. Београдски хотел Париз отворио је Гранд биоскоп 1909. године, први стални биоскоп у Србији.[1]
Србија има дугу позоришну традицију. Српско народно позориште је основано 1861. године у оквиру зграде која је саграђена 1868. године. Опера је почела да се приказује крајем 19. века и стална поставка опере је основана 1947. године. Исте године је основана и балетска трупа.
Битеф, Београдски међународни позоришни фестивал, је један од најстаријих позоришних фестивала на свету. Стални поднаслов Битефа јесте нове позоришне тенденције. Основан је 1967. године и од тада стално прати и подржава најновије позоришне тенденције. Постао је један од пет најважнијих и највећих европских фестивала и један од најзначајнијих институција култура у Србији.
^„Глас јавности”. Глас јавности. Архивирано из оригинала 09. мар 2010. г. Приступљено 3. мај 2020.Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
,_standing,_with_Zelimir_Zilnik_%26_Dusan_Makavejev,_TVNS_1989.jpg)
.svg){kind=small}
